Нови румунски филм - вол. 1

Buka / 09. август 2012

Стање у кинематографијама насталим распадом СФРЈ далеко је од идиличне, чак би се рекло да су овдашњи филмски ствараоци у великом проблему. Словеначку и македонску кинематографију карактеришу пар изузетних остварења (Оутсидер, филмови Милча Манчевског и Столета Попова) уз врло сиромашну продукцију која се ионако наслања на копродукције и гостовања умјетника из већих земаља, док се црногорска кинематографија може похвалити сјајном традицијом, али је тренутно у каналу што се креативног израза тиче. Три водеће државе имају своје проблеме – док у Хрватској још увијек траже свој израз, док им недостаје и глумачког и режисерског штофа, дотле босанска кинематографија остаје заробљена у својој аутистичности у којој ужива и самовиктимизацији као ултимативном облику ангажованости. Српски филм је тренутно на прекретници, гдје „класични“ филмски ствараоци играју на сигурно (Шотра, Бјелогрлић) док се појављују неки нови филмови и аутори који испробавају границе што не наилази на одобравање шире јавности, и што је још битније, оних који одлучују о финансирању (Тилва Рош, Српски филм, Живот и смрт порно банде, Клип) док добро пролазе напољу и на фестивалима који преферирају „алтернативне приступе“. Наравно, ту је и увијек популарна копродукција са еврофондовима, која резултира у занатски солидним али испразним филмовима провјерених имена док ти исти филмови носе одређени вриједносни код који цијене главешине које држе кесу.

 

Но, ово није прича о стању „наших“ кинематографија. Овај ламент служи као увод у стање једне нама (географски) блиске кинематографије, на коју смо деценијама гледали са висине, али сад се слободно може рећи да поприлично каскамо за њима. Говорићу вам о румунској кинематографији и тзв. Новом румунском таласу, који је тренутно један од најживљих покрета у европској кинематографији.

 

Зашто сам направио онај увод у ком сам се осврнуо на тренутно стање наше кинематографије? Зато што је однос нас и Румуна према филмском стваралаштву и блиској прошлости управо оно што нас раздваја. Док наши трљају исте теме, исте вриједносне судове и узимају блиску прошлост као царте бланцхе за сву неинвентивност и заосталост у неком сценаристичком и занатском смислу, и користе ту исту прошлост као једини мотив свега што се у нашим филмовима догађа, дотле се Румуни према мрачном периоду своје историје под Чаушескуом (а да ли су Румуни имали иједан дио прошлости који није мрачан?) односе са здравом дозом хумора (да не кажем зајебанцијом) и као према кутији коју су нашли на тавану а која је препуна дрангулија осталих од дједа и бабе, те то вјешто користе као инспирацију, али која им не представља оптерећење као нашим филмаџијама. Румуни на тај период сопственог уназађења гледају кроз калеидоскоп шарених детаља, мада постоји и критика, али она је вјешто суптилна и дозвољава гледаоцу да је открије, она му се не нуди на тацни са већ откривеним картама и формираним судом.

 

Наравно да су филмови снимани у Румунији и прије 2001. године. Чак постоји и теорија да се овај Нови румунски филм и развио као одговор на форсирање „старих, провјерених кадрова“ од стране Националног филмског центра који су снимали погодне али јалове филмове. Звучи познато, јер је и код нас слична ситуација. Ипак, ја ћу се оградити од тих претходника и фокусирати се на нову школу, за чији је се почетак сматра филм „Марфа си бании“ Кристија Пујуа.

 

Ова кинематографија, тј. њена најновија инкарнација развила је и специфичне стилске режисерске одлике који је издвајају од осталих школа филма.  Прије свега, то је употреба „камере из руке“ и природног освјетљења, као и дуги, статични кадрови. Због освјетљења, и колорит филмова углавном вуче на депресију. Једна од одлика је и црни хумор, као и спремност да се шале на соптсвени рачун. Доста филмова се позива на период под Чаушескуом, да ли као критика или као самопародија. Углавном се прати живот „обичних људи“, њихове муке, дилеме, неспособност државе, корупција, али са једним здравим а не патетичним односом према проблемима које сви имамо.

 

У наредних пар блогова ћу да опишем и препоручим неке од најзначајнијих филмова (а који су доступни и нашим љубитељима доброг филма) ове нове румунске школе, без било какве намјере да их класификујем или сортирам по неком нумеричком основу (по години изласка или да правим неке топ листе).

 


Смрт господина Лазарескуа (Кристи Пују, 2005)

 

Један од филмова за који је вјероватно наша публика најприје чула јесте најнаграђиванији филм Кристија Пујуа (а и румунске кинематографије уопште), Смрт господина Лазарескуа, који се често може видјети и на нашим телевизијама. Томе је допринијела чињеница да је овај филм освојио награде на фестивалима у Кану, Мотовуну итд. Ово је црна комедија/квазидокументарац о несретном Дантеу Ремусу Лазарескуу, пензионеру који дане проводи сам све док му не позли једног дана и он одлучи да позове хитну помоћ. Тада почиње његово цјелоноћно путешествије од једне до другебукурештанске болнице гдје га шаљу доктори који су заузети око жртава аутобуске несреће док се његово здравље неповратно руши. Успут упознајемо плејаду разноразних доктора, медицинских сестара, особља у овој сјајној критици здравства, бирократије али и међуљудских односа. Ово је иначе прича настала из главе режисера док је био на сличним мукама (срећом по све нас, без смртног исхода, очигледно), али и на основу истинитог догађаја једног мало мање срећног старца. Попут медицинске сестре из Хитне помоћи која све више почиње да брине о г. Лазарескуу, тако и гледалац бива емоционално увучен у причу и почиње да гаји симпатије према чангризавом старцу кога као тениску лоптицу шаљу час тамо час овамо. Као и у већини филмова овог режисера и Новог румунског филма уопште, све је снимано уз природно освјетљење и камером „из руке“ што додатно појачава застрашујући ефекат кадрова румунских болница. Ако знате неког ко не води рачуна о свом животу и здрављу и на помен доктора одмахује руком уз реченицу „ма неће мени бити ништа, а и ако буде, излијечићу се“, пустите му овај филм. Осјећај беспомоћности и преиспитивање односа према себи загарантовани.


Нијемо вјенчање (Хорацију Малаеле, 2008)

 

Овај филм се не спомиње често кад се говори о представницима Румунског новог таласа јесте Нијемо вјенчање Хорацију Малаелеа. Можда је разлог томе и тај што он има форму која више вуче на класични филм, тј. није рађен у том квазидокументарном формату који су прославили Порумбоју и Пују. Доста тога урађено је у живахним бојама, уз музичку подлогу, што није случај са већином остварења које овдје помињем. Филм почиње тако што прати групу филмских стваралаца, новинара, шта ли већ, која укључује и медијума, која иде по Румунији снимајући натприродне појаве, биљежећи чудне догађаје итд. Долазе у село које одише неком застрашујућом атмосфером али убрзо се селимо у 1953. годину гдје пратимо плејаду симпатичних сељака и њихов живот, те се заправо главни дио филма и одиграва у тој по многима судбоносној години за земље Источног болка. Прича се врти око двоје младих и њихових породица, те перипетија око вјенчања које пада у незгодно вријеме смрти Јосифа Висарионовича Стаљина. Унутар туробног оклопа смјештена је бајковита прича са фелинијевским моментима, па ако хоћете и Кустуричиним елементима, али много сведеније и укусније уклопљена (ипак у селу присуствујемо доласку циркуса, имамо и локалну луду, и пијанца, и женскароша, и проститутку, онако, један симпатичан омаж „Амаркорду“, у много видова). Ипак, и овај филм има своју озбиљнију страну, а то је то разрачунавање са наслијеђем комунизма и односом Руса према Румунији. Ти шокови који настају из прелаза приче из једне у другу епоху су оно што оставља најјачи утисак приликом гледања овог филма.


Полицијски, придјев (Корнелију Порумбоју, 2009)

 

Одмах да будемо начисто – овај филм није за сваког. Убрзо послије његовог изласка одгледао сам га и почео препоручивати пријатељима, и рећи ћу вам – од можда десетак људи, тек једна особа се „примила“ на овај филм онако како се то мени десило. Шта је разлог томе? Главна карактеристика овог филма је његов темпо. Направићу мало поређење – ако сте гледали филм Пјера Жалице „Код амиџе Идриза“, то остварење је за „Полицијски, придјев“ по темпу нешто између филмова Брус Лија и неког од дијелова Трансформерса Мајкла Беја. Једноставно, овај филм се вуче попут ријалити шоуа. Ни то што је све снимано у чудним кадровима који трају по 10 минута и гдје се камера налази у трпезарији а радња се дешава у дневној соби не помаже да овај филм заволе љубитељи холивудске кинематографије. Али, мене је овај филм купио својом фантастичном камером, и генијалним дијалозима и лингвистичким заврзламама (које сам испратио нажалост у преводу на енглески, што је опет боља варијанта, него ли она кад се преводи са румунског на енглески па онда на неки од „наших“ језика). Ту се он наставља на традицију из његовог претходног филма „12:08, источно од Букурешта“ (види горе). Прича, ако је и битна, прати инспектора Кристија, који добија задатак да прати неке клинце за које се сумња да су корисници хашиша. Кристи зна да је то глупост, одрађује своје задатке али успут и поставља нека питања што се његовом шефу не свиђа и на крају кулминира у расправу у коју је укључен и сам наслов филма, но да не „спојлујем“ (мада искрено речено нема шта да се спојлује). Овај филм је добио исту награду као и Смрт господина Лазарескуа (Ун цертаин регард на Канском фестувалу, коју је добио још један румунски филм, Како сам провео смак свијета) и тотално прати ту нит, док се паралела између ова два остварења и ова два режисера сама намеће. По мени, ово је чак и јачи филм од Смрт господина Лазарескуа, јер је та црнохуморна страна још израженија а бесмисао посла који Кристи обавља додатно подвучена одсуством било каквог дешавања у филму, што код гледаоца подстиче размишљање о смислу оног што гледа и гледања уопште. Још једном – не могу довољно ово да нагласим, није ово филм за сваког. Велика већина ће га угасити након максимално 10 минута.


12:08, источно од Букурешта (Корнелију Порумбоју, 2006)


Сјајно и често награђивано остварење Корнелија Порумбојуа је један од камена темељаца Новог румунског филма. У њему су садржани готово сви постулати овог стила. Чак овдје највише долази до изражаја то осјетљиво питање адекватног превођења, па чак и самог наслова. У оригиналу, овај филм се зове (ово је мој превод, не замјерите ми) „Је ли било или није било?“ што је кључно питање у овом филму, да ли је у Васлују било Револуције (1989.) или је није било. У филму пратимо једну телевизијску емисију која обиљежава 16 година од чувене револуције против Чаушескуа. Е сад, квака је у томе што се радња дешава у Васлују, и три учесника емисије расправљају о томе је ли било некаквих дешавања или није. Ту се иде у ситна цревца, језичке дилеме, ко је био присутан а ко није, у колико се то тачно сати десило, да ли је један од учесника емисије заиста револуционар или се само затекао на тргу послије лумперајке, колико треба од трга до пијаце, ко се обогатио након револуције а ко није, ко је радио за Секуритатеу, једно тотално лудило и гађање небитним детељима које ће нашим гледаоцима зазвучати потпуно познато, без обзира што је радња „негдје тамо“. Наравно, ни послије ове емисије (ни послије свих емисија) нећемо доћи до правих одговора шта се заправо десило нити колико је наше учешће у свему томе, нити ће нас упорно понављање да „смо ми потурали главу гдје нико други није смио“ направити већим херојима и значајнијим људима. Одлилна црнохуморна комедија која преиспитује улоге и преувеличавања, а каква треба и нама на овим просторима.


Марилена из блока П7 (Кристијан Немеску, 2006)

 

За крај овог приказа само ћу да набацим овај филм који би многима пролетио испод радара, јер се заправо не ради о класичном филму, бар што се трајања тиче. Овај филм траје четрдесетак минута, и у први мах је био замишљен као кратки филм, али на крају се то „разбашкарило“ на пола дужине стандардног филма. Једна симпатична и топла прича о клинцу из „блокова“, али баш клинцу, који се заљубљује у локалну проститутку те покушава да јој се допадне на разне начине. И овдје има доста документарног, а ни Румуни не би били Румуни кад то не би зачинили неким црнилом и депресијом, али сва је прилика да ће вам овај филм изазвати сузу или двије након што га погледате. Тотална препорука, а чак и не морате да потрошите сат и по на њега.

 

У следећем издању идемо даље са представницима Новог румунског филма. 

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.