(не)видљива

"Ко не чини ништа за друге, не чини ништа ни за себе." Гете

Osmijeh na biciklu / 21. мај 2019

Она остаје будна до касно у ноћ. Чак и када је умор савлада до тачке преисцрпљености и када изненада заспе, често се пробуди у току ноћи. Пробуди је притисак у грудима због неког сна, након којег заспе још теже него када се увече спусти у кревет. Када послије таквих епизода поново утоне у сан, буди се претешка, оловна. Као да одвећ нема тај гвоздени терет који носи током цијелог дана кроз све стазе које треба прећи.

 

Кревет је и даље тужно празан са једне стране, али она сваке вечери лијеже прво на ту страну. Остаје на њој неко вријеме, читајући књигу и то само ако успије да буде довољно сконцентрисана, листајући неке текстове по телефону или само лежећи. Као да јој та пригушена лампа поред узглавља даје неку врсту сигурности. Можда је тако сигурна да је неће прогутати мрак. Да је неће прогутати та њена гвоздена туга. Мислила је да су јутра најтежа, ти почеци сваког дана. Када изнова и изнова треба да се суочи са огледалом стварности. Осјети све колоплете празнине, а треба да закорачи у дан, да изађе на свјетло. Али ноћ доноси стварну огољеност. Ма колико у њој било и неке врсте утјехе јер је још један дан савладан.

 

Понекад, она је толико преморена да чак врло брзо након што се спусти на кревет успије и заспати. Сваки пут, погледа у насмијану слику смјештену крај углавља, тихо шапне лаку ноћ и цмокић па се премјести на "своју" страну. Стално се некако премјешта, а она је измјештена. Ни снови више нису уточишта.

 

Једне вечери је легла погрбљена. А кревет би требао бити мјесто за склупчаност. Погрбио је један страх, тешко дисање, повратак оног напада анксиозности који је мислила да је савладала. А ништа није савладиво у несавладивости. Све то, тај будни кошмар, погрбљеност од помијешаности страха, туге, анксиозности проузроковала је једна сићушна, посве обична реченица. На крају њеног радног дана, у којем срећом може да буде и јака и храбра и насмијана, када је жудила за тушем, чашом безалкохолне баварие и ушушканим кутком на тераси, до ње је допрло питање - реченица "хајде са нама вечерас у град, хоћеш ли изаћи са нама". Трудила се да свим силама да се љубазно захвали и одбије позив. А само она је знала колико је туп нож био ваздуху који је запарао њену утробу. И како јој је у том трену залупало око срца.

 

Излазак. Како се у секунди од сићушне, обичне и подразумијевајуће ријечи претвори у нешто тако тегобно што може да донесе кошмар на јави, бол у грудима, напад панике, неописиву тугу и незајажљиву жељу за плакањем. И то тај излазак, друштвени. Шта је тек са оним другим, изласком из своје љуштуре, себе саме, изласком из туговања из којег се не излази?! У љуштури је некако сигурна. Познато јој је окружење, као и оно у којем ради или неко треће на којем пије кафу са пријатељицом. Љуштура јој је сачињена од неколико слојева и ма како неки били болни, она их је досад упознала и пригрлила. Све изван тога је застрашујуће и незамисливо. Није да се предала нити да се не може насмијати или са нечим носити. Само не може изаћи у излазак.

 

Излаза, макар малих и непримјетних има, али изласака... док год је видљива на најогољенији и најдубљи начин самој себи, постојаће ти мајушни, али драгоцјени излази. Изласци не.

 

Ни по чему она није посебна. Нити по тој невидљивости, нити је једина на свијету са таквим бременом. И неће никада бити јер њена природа никако не жели да себи да додјељује неке улоге због којих би била или требала бити нешто посебно. Не. Она је посве обична. Попут ваше комшинице, познанице, пријатељице... попут оних видљивих који се плаше рећи „да, боли, некада крвнички, али то сам ја“, „имам проблем“, „некада је неиздрживо, али гурам и борим се како знам и умијем“ до оних који ћутке крију све што их изједа, који не могу или не желе признати да проблем имају, шта год да је у питању. А сви носимо неко бреме. Њено је лакше јер је и оно поникло из невјероватне, чудесне љубави. Љубав је спас, у свему и сваком облику.  

 

Она зна колико депресевних, анксиозних, тужних сабораца има не само на овом свијету него и око ње. И сви они раде, насмију се, функционишу. Неки чак и без стручне помоћи, што је по њеном мишљењу и отежавајуће и некако малограђански. Јер, забога, неки "нису луди" да траже помоћ.  Није у питању стварна лудост нити се треба плашити онога што осјетимо. Не треба од тога бјежати. Као и када зуб заболи па се трком оде код зубара или под повишеном температуром хвата се телефона тражећи термин код породичног љекара. Мисли да тек душу треба прегледати. Свако. Они што то одбијају, бранећи се да луди нису подржавају западни систем обавезних одлазака код психолога због стреса на послу. Како им онда није нормално да неко ко има ПТСП, јебени рак, доживи саобраћајку, мождани или развод не треба да оде душу прегледати?

 

Њој се кроз главу понекад врзма очева црнохуморна опаска да сваки орган којег човјек има два може без другог живјети. А душу и срце имамо само једно. Треба их пазити и његовати. Да се дође до тих макар малих излаза. Мали су наизглед али су равни освајању најтежих планинских врхова. Вјерујте њој. Иако ће до жеље за исласком тешко доћи, а можда и неће. И није то нека трагедија. Најљепше изласке је имала, сада црпи енергију за све те наизглед мајушне, али драгоцјене излазе. Мисли да ће јој то полазити за руком док год је у њој љубави и дивног аманета. Вјерујте њој. Иако вам је (не)видљива. Проћи ће поред вас, чак и насмијана. Најчешће на бициклу. И поклониће вам макар зрно љубави.

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.