Мучнина

кратка прича...

davor-radulj / 10. јул 2019

Не волим јутра у којима се будим са мучнином. Прво што помислим тада је да сам трудна. Нагонски, спуштам руке на стомак и опипавам га прстима. Као да додирујем дирке немог клавира. И овог јутра понављам тај ритуал. Увек је тако када претходне ноћи отац уђе у мој кревет. Не плачем више, одавно. Раширим ноге и ослушкујем шкрипу кревета, ритам његовог дахтања и звукове ноћи који долазе од споља, покушавајући да од тога осмислим неку мелодију. Да ли је Шопен компоновао у оваквим условима? Или размишљам о споју четрдесетогодишњег и четрнаестогодишњег меса - може ли се овај однос објаснити неком математичком законитошћу? О овоме не учим у школи, тако да пуштам машти на вољу. И сада, осећам његову набреклу киту у себи и, у ствари, та помисао ми изазива мучнину. Знам и сама да је немогуће тако брзо након сношаја приметити било шта. Устајем, палим ТВ и спремам се за школу. Слушам позната лица како се жале на распукли нокат, кишу и гужву у саобраћају – њихово туробно јутро. Данас би требало да одговарам стари Египат, са спермом оца у утроби, старом 5000 година.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.