Мртве мржње

Buka / 21. јануар 2012

Имам пријатеља на западу. Новог. И име му је Запад. Данима се размењујемо неким половичним порукама путем друштвених мрежа. И иде нам, некад се разумемо, некада не (чешће ово друго). Није у питању неразумевање. Разумемо се ми одлично, али су нам намере некако другачије. Нјегова је проста намера да буде као пре. Моја је намера да нам коначно некако буде.
Тема се пре неки дан појавила као да је већ решена - појава југоносталгије. И то појава југоносталгије као логичног следа развитка друштва у којем се налазимо. Не знам. Није ми први пут да се суочавам са идејом природног пријатељства са неким кога уопште не познајем. И тако Запад и ја ћаскамо о времену у којем је он некада живео и гледао на то са те западне стране и ја, који никада нисам живео у том времену и нисам стигао ништа да учиним по питању било чега са наше/источне стране. Он је уживао у временима СФРЈот, конзумирао све те радости уређеног (задуженог) друштва. Ја сам тада био балавац (којем је слика детињства и данас идентична (или би барем морала да буде) у Исламабаду и/или Мадонни ди Цампилло).
Е онда су дошли ти паметњаковићи који су успели да пресложе све наше радости и скривене мржње у нове, као што рекох, пресложене границе. Не могу западу да објасним стање медју људима који су тада живели у благостању посттитовског доба и крцкали прокрцкано. Не могу да му објасним како је то и такво друштво (које обојица кориситимо као репер за идеално) практично преко ноћи стигло до есенције мржње и клања. И тако, седимо обојица са наших страна монитора и куцкамо о томе како би сада требали да будемо дивни и поновни (нови) пријатељи.
Опет не знам.
Да ли ће то значити да стижемо обојица у преднепријатељско доба? Ако су наши очеви били заједно на радним акцијама. Друштво их васпитавало у духу братства и јединства. Ако су одрастали на истим местима која су волели и онда, као такви, стигли до 90их где су подједнаким напором јебали мајку један другоме - како ћу ја онда пред пријатељство са Западом изаћи кад знам са каквим смо васпитањем почели да улазимо у ово пријатељство.
Ако смо ми почели са балавим навијачким паролама о масакру према другима, задојени дневницима и, нарочито, дневничким додацима. Ако смо мрзели више од трећине својих живота и то оних развојних делова тих испоштених живота. Како ћу ући сада у то пријатељство искрено?
Је ли Западе?
Гледам ја и врло добро видим да се уредно извињавамо свима. Видим и да се они невешто примичу тим истим извињењима, али није то оно што ће ме учинити (или неће) пријатељем са Западом.
Видим и да су нам подједнако голе гузице и да су нам девојке одавно оставиле читање и да смо обојица обасјани неоном капитализма и да смо обојица трапави пред непознатима и довољно снисходљиви према богатима. Чини ли нас овај распад истима. Распад братства и јединства или распад друштва у којима живимо. Је ли ово пријатељство природан зов генетике или сабијање ка себи сличнима у тору пред клање.
Не знам.
Нисам искрен. Не могу да будем. Ни према теби Западе. Ни према себи оваквоме.
Јебем ли га. Биће пријатеља, али ја не знам шта ћу ти овакав. Неодлучан, умазан, задојен, оддојен, вољен и невољен, прост и компликован. Паметан а луд.
Не знам.
Заувек Твој Исток.







Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.