МЈЕСТО ЗА ЗАГРЉАЈЕ

Мислиш ништа се ново десити неће, а хоће. 

Kole ovakva Kole onakva / 01. август 2019

У Сарајеву су јутра свако за себе, другачија. Пролазиш истим улицама, којим си прошао безброј пута. Свако јутро, свакога дана и понеке ноћи.
Само нису исти људи, нису исти догађаји, није исто небо, увијек на истом мјесту је другачије. Можда слично понекад, али другачије.
И кажеш да је исто, а није. Кажеш да је досадно, а није. Мислиш ништа се ново десити неће, а хоће. 
Можда неће теби. 
Данас је само ред на некога другог. И ако имаш мало среће присуствоваћеш неком од тих филмова, које режира живот. Онако док се досађује.
Ето баш ту на мјесту које је само по себи за друге обично, јутром пролазе људи, или је празно. Јутрос стоје неко двоје млади и насмијани, он се осврће на једну страну, она у рукама држи смотуљак у којем титра живот од само пар мјесеци, украшен сићушном црвеном машницом на густој црној коси. Ту на сасвим обичном мјесту испред једне сарајевске посластичарне.

И као у сваком озбиљном филму мора се зауставити аутомобил и хоће, али без шкрипе кочница, из њега ће још у покрету истрчати неки људи, хоће али не црним одијелима... Неће, јер тај филм смо већ сви гледали. Зауставио се таxи и из њега је као супермен излетила једна времешна госпођа, нана баш онога који се осврће и погледом је тражи. И један деда у сивом одијелу. Пружа руке на пар метара од њих, као да су од пластелина нестрпљива да дотакне након толико времена оно што је чувала и мазила док је још жвакао цуцлу. Грли га онако као када грлиш нешто отето, па га љуби гдје стигне и другом руком граби ону младу жену и јеца у тјеме те мале куштраве главице. Јеца и тепа јој маче моје мало. По први пут. Заградила их је рукама као највећим непробојним зидом од жеље и љубави зиданог, ко зна колико дуго. Док деда чека свој ред, проломило се једно најгласније од никуд створено :“Леси се вратио кући“... онако како се само браћа частити знају. Загрли га преко рамена пољуби у врх главе, шутну му кофер и само је рекао: „Неш' више никад!“
Насмијан одмиче се пар корака уназад, пуше и држи се за главу, као када си сретан, па не вјерујеш у све то, па би опет све да поновиш да се увјериш, али нећеш стићи јер мама Сенада трчи са још дужим рукама десно од њих, док пази да јој стопала не исклизну из сандала које красе само танки каишићи. Трчи, а сузе јој фрцају као из фонтане која то јутро даје илузију свјежине, онима који у илузији пију своју прву јутарњу кафу, баш ту. Не можеш да се одлучиш у кога ћеш да гледаш у том судару љубави и свијетова, у чије очи прије да завириш са смјешком, ту на три метра од себе у филму наше стварности и њихове радости.
Признајем, сврбе ме прсти, али себи кажем не дирај тај фотоапарат. Пусти, то је њихов загрљај након много времена... 
И тако настаје једна од оних фотографија коју чувате, која се урами.
Неко у рам, неко у глави. 
Трчали су једни према другима испружених руку са све четири стране свијета на неком посебном мјесту за загрљаје, а необиљежено да је такво. Трчали да загрле свога сина, брата, унука, праунуку и снаху Јапанку!
Толико ћу вам само рећи јер фотографију немам...

хттпс://www.фацебоок.цом/колеовакваколеонаква/


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.