Мирко и Марина

Buka / 24. август 2010

 

 

Мирко је мој најбољи пријатељ. Дружимо се већ двадесет година, тачније од првог разреда основне школе. Загрижени је навијач Сарајева и откако Сарајево не може да направи никакав искорак ни у лиги Југославије, а камоли у европским такмичењима, Мирко све мање и мање прати фудбал. Можда ће отићи с нама у Загреб на утакмицу с Андором, али кад му неко спомене ФК Сарајево, одмах му је лоше. Прошле сезоне су једино суботички Спартак и будвански Могрен били лошије пласирани од његовог тима и једва су остали у лиги. Сада је ситуација, к'о фол мало боља јер ће завршити четврти или пети на табели (али одзада). Ја сам то све пратио с одређеном дозом резерве, углавном ради сталних намјештаљки о којима су кружиле приче. Навијам за Жељу, али ни мој тим није Бог зна како добар задњих година. Тек је ове сезоне ушао у Лигу УЕФА-е, а наредне сезоне најављују борбу за Лигу првака и то фамозно, четврто мјесто које тамо, као посљедње, води. Поред Звезде и углавном Партизана и Динама, ту се понекад угурају на силу сплитски Хајдук, Вележ или евентуално неки сарајевски тим. Прије три године је то био Вардар, а након тога вицепрвак земље је била новосадска Војводина.

 

Мирко је још и – вјечити студент. Тек сада је одлучио да заврши факултет, након осам проведених година по холовима факултета и студентским службама, предавањима и вјежбама (чак и на факултетима које није студирао, обавезно је посјећивао предавања, ради своје истинске заинтересованости за науку, за коју му је баш дуго требало да је преточи у диплому – или је то ипак била заинтересованост за жене (?!)). Мисли уписати и магистарски студиј, а ја се увијек шалим да ће прије добити унуке него што ће то привести крају. Тулумарење и алкохол су му слабе стране. Као студент прве године на Економском факултету, постао је чланом АИЕСЕЦ-а[1] и онда заглавио путујући свијетом толико дуго. Свака наредна конференција је за Мирка «посљедња прије него нађе посао». И тако већ пет година заредом.

Студенти у Југославији имају више него добре услове за студирање. Сваки од њих на почетку школске године добије иксицу, картицу којом плаћа храну и становање у вриједности до 500 динара мјесечно[2], а онда се та цифра увећава, сходно успјесима студента на научном пољу. Јавни превоз, као и возови и аутобуси унутар Југославије су им бесплатни, док на авиокарте имају 50% попуста. То користе пречесто, па се онда десе случајеви као Мирко, гдје људи од разних унутардржавних путовања, не могу завршити факултет на вријеме, или пак постану зависни од путовања. Наравно, многи од њих раде све то вријеме, и издржавају сва та своја уживања, али, моја би тетка сада рекла, «Прво факултет, па онда све остало». Харисов бабо[3] би рекао такође, «Прво окончај студије, па онда излази напоље и гањај цуре». Затим бисмо нашли часопис Еротика у бабиној ладици. Па да, он је завршио факултет, а има већ 55 година, па може. Слиједећи студентски захтјеви су везани за бесплатне уџбенике. Недавно је управо АИЕСЕЦ, на челу с Мирком, покушавао организовати да се и уџбеници плаћају преко пореза. Министрица образовања и науке СФРЈ је обећала, у најмању руку, половично рјешење, а сад је тај закон у парламентарној процедури. Мирко ће ме сигурно извијестити шта се десило. Један од највећих Миркових успјеха је акција «Лаптопи за апсолвенте». Чим су постигли да сваки апсолвент добије бесплатан лаптоп, Мирко је одмах почео поново учити и врло брзо је добио и он свој лаптоп. Тачније, дијељени су ваучери којима се могао купити лаптоп у вриједности од 500 динара. Сада сваки други млад човјек има лаптоп, док сједи у парку, аутобусу, метроу или авиону. Лјуди се образују старим домаћим филмовима, музиком шездесетих, радио станицама или разним компјутерским програмима. Поред тога, добили су и лиценциран софтвер југославенске рачунарске фирме «Калауз анд Сонс[4]».

 

Током једне од сличних акција, која се одржавала на Златибору, у оквиру «економијаде[5]», Мирко је упознао Марину. Играо је фудбал за сарајевски Економски факултет, а Марина је дошла као чланица неке невладине организације за промоцију социјалистичких вриједности у земљама западне Европе. Откако познајем Мирка, никад није имао среће с дјевојкама. Иако су се, на први поглед, дјевојке одушевљавале њим, Мирко је увијек остајао уплакан и скрхан након неке кратке или дуге, али увијек тешке везе. Цијели попис његових бивших цура је предугачак, и немогућ за набројати у цугу. Неке од њих су одавно удате, неке су трудне, неке не разговарају с њим, неке га и даље воле, неке га трачају и блате, али све га и даље констатују и скоро свака тражи информације о њему, директно или индиректно. Често се дешавало да, након што га оставе, схвате колико су изгубиле, али онда буде касно. Мирко увијек држи до неког свог блесавог принципа и неће више да их гледа. А и он се распитује о њима преко свих могућих канала. Данас, у доба модерне технологије, «сајбермахала» је довољно развијена да се све може сазнати у року неколико дана, поготово у Југославији, гдје је цијели систем компјутеризован и гдје не постоји особа чије име неће пронаћи неки интернет претраживач (дигитализација је дошла до те мјере да вас само један динар дуга према било ком потраживачу може стајати немогућности да добијете пасош или кредит у банци).

Марина је дјевојка Миркових снова, барем тако Мирко каже, а и нама се чини да је заиста то оно право. Иако је Мирко муслиман (право име му је заправо Ајдин, али је за школских дана уређивао часопис «Мирко», који је настао као протест против рата у Белгији, и тако је остао Мирко), а Марина долази из православне фамилије, није им то била никаква препрека. Мирко је и прије у радикалним круговима имао статус «каравлаха[6]», тако да му је ово дошло као кец на десетку, да само потврди тај свој епитет. Мирко, уствари, уопште није био «каравлах», него управо један од ријетких људи који није дволично узимао вјерске обавезе (сад се сјетих романа «Музеј невиности», Орхана Памука, гдје се, при кршењу вјерских правила, увијек повлачи прича о Ататурку и Републици, мада то нема никакве везе са здравом памећу). Самим тим што је волио Марину, био је у одређеном друштву сматран мање вриједним. Ја сам му увијек говорио да су такви седамдесетих љетовали на Голом Отоку[7] и да се не обазире, али ради фамилијарних веза, имао је некакве конекције са том малом скупином, ја их волим назвати тако, муслиманчића. Марина је такође веома добра и мила дјевојка. Онако како би свако пожелио, управо се одувијек понашала према њему. Самим тим што је Београђанка[8], у правилу је сан сваког Сарајлије. И поред тога што су га љубоморни (не)пријатељи оговарали, Мирку је увијек било драго видјети да је неко други сретан. Марина се, некако, држала по страни од тих догађања, али кад је преселила у Сарајево, осјетила је тај неки одређени дух махале, који и поред силног југославенског напретка, није ишчезнуо из наших домова.

А ја сам увијек био једини човјек који је Мирка саслушавао од прве до задње реченице. Све те саге о Марини и данас добро памтим, па му сваки пут, кад ми дође с неком негативном причом или свађом, кажем колико је сретан и колико је мора чувати, да не оде некоме ко је бољи од њега. А она га воли из дна душе. Воли га више од себе. Као да ништа друго не постоји за њу, осим њеног Ајдина Куртовића, званог Мирко. Сјетих се сада како ми је, кад ју је упознао на Златибору, слао поруке и емаилове о њеним феноменалним грудима и њеној чврстој задњици, о њеном сјајном држању, њеној занимљивости и интелигенцији. О њеној умиљатости и одрјешитости у исто вријеме. О њеној свијетло смеђој (ја бих рекао плавој) чупавој гриви, и о њеном перфектном тену. Још тад сам добио смс од Мирка како ћу бити кум врло брзо, јер он жени Београђанку Марину. И увијек бих рекао након тога да ју је и заслужио. Чојство какво та људина пружа је немјерљиво и драго ми је што има, за себе, најбољу цуру на свијету. И нека не слуша приче као што наша заједничка пријатељица, Елеонора[9], зна испричати о «анамо онима[10]», у стилу, «влахиња као и свака друга». Марина је, за Мирка, па онда и за све нас, нешто ипак посебно. Марина је, што би Црногорци рекли, прави човјек, као и он.

[1]АИЕСЕЦ је највећа међународна студентска организација. Бави се слањем студената на плаћене праксе широм свијета, као и другим пројектима, у које је Мирко био заглавио свим срцем и душом, те се једва извукао, кад је схватио да не може бити аиесецовац са тридесет година. Више на .аиесец.орг. [2] Лично сам све вријеме против оволиких цифара које се одвајају за студенте. Мислим да је у потпуности довољно имати 200 или највише 300 динара мјесечно, јер се адекватна соба, чак и ако није у студентском дому, може платити за 100 динара, стан за 150 до 200, и преостали новац остане студенту за храну. Овако се ове мјере понекад злоупотријебе, јер постоје ресторани који точе алкохол, а на рачун напишу бурек или неку другу храну. [3] Харис је мој пријатељ из основне школе. Увијек се покушавао бавити политиком, иако врло неуспјешно, као и његов отац, којег сви зовемо бабом. Бабо је дипломирани социолог, који никад није радио у својој бранши и једнако је неуспјешан у политици, да чак губи изборе и у мјесној заједници. [4]Калауз анд Сонс је твртка установљена 1991. године, а власник је мој даљи рођак, тачније теткин муж. Има двојицу синова који су још од малих ногу приказивали генијалне компјутерске вјештине, тако да је одлучио направити фирму која се бави производњом оперативних система и другог софтвера. Истина је да нису као Аппле, чак ни близу, али у посљедње вријеме конкуришу да постану врућ такмац компанији ИБМ. Истичу их сјајан дизајн и рачунари за посебне потребе умјетника, архитеката, грађевинара и иних мајстора који овакве рачунаре требају. [5] Низ спортских такмичења студената на економским факултетима широм земље, од Вардара до Триглава. Иако је замишљено да само будући економисти учествују, често су на ове журке били позивани и други студенти, па се југославенска младеж дружила у свим крајевима наше лијепе отаџбине, без обзира на поријекло и студиј који завршавају. [6] Лјуди који су у исламским круговима, посебно током турске владавине сматрани врстом «издајника вјере». То су муслимани који су се «повлашили», односно прихватили неке обичаје иновјерника. Овај појам се и данас употребљава у мало радикалнијим круговима, којих је, иако мало, ипак довољно да се израз не избрише. По мом мишљењу, обично се ту ради о предрасудама према људима који су само прихватили добре обичаје немуслимана, као што се нпр. Ајдин / Мирко забављао с Марином, која је такође била потпуно неоптерећена. [7] Голи Оток је камено острво у Јадранском мору, гдје су махом политички затвореници проводили дане и дане на хљебу и води, туцајући камен на сунцу. Иако се углавном спомиње у негативном контексту, постоје и неки људи који мисле како је овај вид кажњавања био врло ефикасан по тадашње политичке побуњенике. Ипак, мора се признати да су често тамо одвођени невини, али потворени људи, који нису заслужили тако драстичну казну. Скептици би рекли да је то рађено методом давања примјера, јер увијек постоји могућност да се осуди неко невин, па је по њиховим ријечима можда и боље било да буде и невиних, него да их не буде никако. Тетак моје мајке је био велики муслиман током шездесетих година, да би, по повратку с Голог Отока, постао велики комуниста. Толики је био преваспитан да је пријавио првог комшију, који је од штале направио собу. Можете ли замислити каква је то луксузна соба била, кад је направљена од штале? Данас, када је Југославија толико јака, нема више потребе за овом врстом политичких казни. 1994. године, када је наша земља преживјела константне терористичке нападе и пријетње Американаца, овај вид затвора је практично укинут јер је држава имала феноменалан механизам борбе против вањских и унутрашњих непријатеља. [8] Још током почетка извршавања војне обавезе, војници из Босне, који су служили војни рок у Београду, сачинили су легенду о београдским дјевојкама, као веома лијепим, женственим, храбрим и опасним у исто вријеме. Сан сваког сарајевског војника у Београду је управо био – наћи локалну дјевојку. [9] Елеонора је наша заједничка пријатељица, која је, худа, попримила обичаје своје фамилије и пријатеља, па је, потпуно несукладно југославенском духу, често говорила неистине о немуслиманима. Као таква, нама обично није сметала, јер је имала друге људске квалитете и у бити то није мислила, него су из ње проговарали други. [10]Погрдан назив за немуслимане Југославије.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.