Леона: БИЛА ЈЕ МОЈА ОЛУЈА

Још увијек ми у сновима одјекују праскови граната.Док тенкови марширају тражим је. Тразим је на тракторима избјеглица у колони за Србију. Бацам пушку и вичем све јаче: Маријааа....

Lilly / 05. август 2019

Не прође дан да је не видим у измаглици гдје се ломе сјећања.
Не прође ноћ да ми се њени пољупци,у полусну, не прикраду као сјене кутовима усана, не прође трен пред сан у којем не осјетим њене руке склопљене у молитву за мене. 
Љубила је као да се дави, увијек као да је посљедњи пут. 
Отисак прстију на мојој руци када смо се послиједњи пут вољели.

"Устај, креће Олуја", буди ме још увијек у сновима глас заповједника.
"Идемо до побједе".
Облачим униформу. Зора је. Крецемо. 
Бука минобацача и топова заглушује, муње парају зору која се пробија кроз Крајину.
Пјесме и заставе...
И сад ми у сновима одјекују праскови граната.
Док тенкови марширају тражим је. 
Тразим је на тракторима избјеглица у колони за Србију. 
Бацам пушку и вичем све јаче: Маријааа....

Звала се Марија, живјела је на домак Книна. 
Звала се Марија и ишла је у Православну цркву недјељом.
Звала се Марија и кажу да је била Српкиња. 
"Марија....", будим се знојан вичући а прошло је већ преко двадесет година.
Марија се вољела смијати. 
Вољела је мој сарказам. Понекад би имала тужне очи када би гледала влакове и даљине које су нас спајале и раздвајале.

"Ма какав рат", говорила је често..
И онда су пукле Плитвице, барикаде...
изгубили смо се негдје у метежу припадности.
Обукао сам поносно ту униформу. 
Волио сам своју домовину. Волио сам и Марију.
Младос, понос и заставе. Идеали.

Устајем из кревета, крај узглавља пуна пепељара опушака. 
Идем на колодвор испратити сина. У Ирску.
Горак окус каве и јутра. Кратак поздрав и загрљај, мушки без суза.
Врацам се кући. На зиду ордење и Споменице рата. 
На телевизији параде поноса. Пребирем новчаник за кутију цигарета.
Ноћ се спушта над Загребом, ватромет обасјава земљу коју волим с некаквим болом.

Марија...
Гдје ли је нестала Марија..
Можда и она испраћа сина који одлази са неког перона.
Можда гледа Дунав као и ја Саву и сања кишу над ријеком крај које сам је први пут волио.

Гдје ли је сада Марија...

Била је мој Бљесак.
Моја Олуја.
Моја побједа.
и мој највећи пораз.

Чудно да се звала баш Марија....

 

Пхото бy Данијела Боланца

Кратке приче корисника Леона можете од сада уз Портал Бука наци и на: хттпс://www.фацебоок.цом/Леона-895210810589834/


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.