Леона: АКО СЕ МОЈИ КАПЦИ СПУСТЕ

Из подсвјести ми пред очи долазе лица дјеце из аутобуса. Троје их је и мирно спавају на својим сједалима. Замишљам удар аутобуса, превртање, страх у тим малим очима.

Lilly / 27. јул 2019

Само да не заспим, само да не заспим...
Као мантру понављао сам ту реченицу и трзао се од страшних слика које су ми израњале пред поспане очи, као сцене из хорор филмова.
Ако се моји капци спусте, на секунд, ако изгубим контролу над овим аутобусом у којем су 42 путника....
Из подсвјести ми пред очи долазе лица дјеце из аутобуса. 
Троје их је и мирно спавају на својим сједалима. Замишљам удар аутобуса, превртање, страх у тим малим очима. Тресем главу и стајем. Само да се полијем водом.
Хладан млаз воде ме држи будним још неких пет километара.

Зовем се Милан, родом сам из Београда. Након распада аутопријевозничке фирме за коју сам радио пријатељи ми рекоше да у Хрватској траже возаче и плаћају дупло више.
Исти дан сам назвао твртку, договорио састанак. Већ послије неколико дана возио сам редовну линију Загреб - Братислава. Нико није био поноснији од мене као кад сам дошао на шалтер поште и на име мога оца уплатио дио прве плаће.
Онда су туре постајале све цешће и чесће, звали би у сред ноћи да возим. Нико није питао за вријеме потребно за спавање и одмор. Узимао би картицу од колеге на одмору и стављао је у тахограф, да заварам полицијске контроле, да све буде чисто. Да изгледа да сам спавао. 
А моји су капци толико отежали од сна да ми се од свјетала на путу привиђају бициклисти. Па коцим. Кочнице ове олупине коју су префарбали у живахне боје ионако не раде добро, па нико у аутобусу и не осјети.
Стајемо крај ресторана, узимам каву и бацим поглед на ријеку.
Подсјети ме на ону ријеку мога града. Тамо на кеју остале су њене очи оног фебруара док ме тужно гледала. 
Обећао сам је возити једном чамцем. Вољела је ријеке. 
И мене...
Све оно што волим остало је покрај те ријеке.

"Хоцемо ли више", прене ме из размишљања нервозна путница. "Како возите закаснит ћу на посао а и сједала су вам као да су за сардине направљена.
И угасите више ту климу, ноге су ми се смрзле."

Извињавам се за ствари за које нисам крив. Навикао сам се извињавати свима.
И газди јер не могу возити поспан.
И путницима јер су аутобуси какви јесу. 
Што не ради клима, што ради, што wц није у употреби, што су сједала уска, сто је гужва на граници.
Мој живот је постао једно велико извињење.
За онај трен среће кад стојим у пошти и шаљем новац својима.
Јер нико неће у Хрватској да ради за ту сићу од плаце, отисли су возачи за Нјемачку.
Ја не могу у Нјемачку. Мој досег је Хрватска и радна дозвола коју су ми дали. И она соба за одмор у предграђу Загреба. У кући гдје нас спава петнаест. 
Мехо из Тузле. Самир из Сарајева. Дејан из Бањалуке.
Дамир и Зоран из Крагујевца..

Сједам за волан, меље ме овај посао као машина за мљевење живог меса..

А њене очи сањају чамац на Дунаву..
Само да не заспим..само да не заспим


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.