ЛАЖНИ МИТ О НОВОМ СВЈЕТСКОМ ПОРЕТКУ Чланак В: Хладни рат

BOKI-BOKI / 16. новембар 2012

Хладним ратом назива се период развоја међународних односа послије Другог свјетског рата, који је означио крајњу заоштреност у односима између великих сила. У његовој основи стајали су супротстављени односи између САД и СССР, као и успостављање социјалистичког поретка у Источној Европи. Заправо, Хладни рат је спровођење политике са „позиције силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су обиљежили обострано неповјерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због ширења комунизма широм свијета, а СССР оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Корејски рат, Вијетнамски рат и рат СССР-а против Авганистана представљали су само неке од оружаних сукоба двије идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле, већ кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу током 1948-53. године када је дошло до Берлинске блокаде, формирања НАТО-а, побједе комуниста у Кинеском грађанском рату и Корејског рата. Друга ситуација непријатељства осјетила се током 1958-62. године због Кубанске кризе.

Идеолошко поларизовање свијета манифестовало се у блоковског сврставања. Северноатлантски пакт или НАТО основали су 1949. године министри спољних послова САД, Велике Британије, Француске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Норвешке, Исланда, Канаде, Италије, Португала и Данске. Нјегово седиште било је у Бриселу, и основни задатак био је да спријечи продор Совјетског Савеза у западну Европу. Државе на западу и чланице НАТО пакта са идеолошког аспекта су биле капиталистичке и вјеровале су у приватну својину над посједима и пословима. Сљедећи битан тренутак наступа када је Совјетски Савез саопштио да посједује атомску бомбу, а у Кини су на власт дошли комунисти. Послије Стаљинове смрти (1953.) мало је попустила напетост у међународним односима, али су ипак 1955. године СССР и земље источне Европе створили Варшавски пакт као одговор на НАТО. Нјегове чланице биле су СССР, Бугарска, Чехословачка, Источна Нјемачка, Мађарска, Пољска и Румунија и Албанија). Имао је своје органе, јединствен генералштаб и своје седиште у Москви.

Међутим, како предмет истраживања намеће потребу да хладноратовски период посматрамо у контексту стварања новог свјетског поретка морам нагласити како тадашње идеолошке подјеле чиниле су само спољноманифестациони параван за прикривање америчких хегемонистичких интереса.  У 1950-им се годинама нафта је била свакодневна потреба. Нафтне су компаније згртале огромне зараде на продаји нафте, за доларе, новом свјетском тржишту. Аутомобилска индустрија и с њом повезане индустријске гране постале су појединачно највећа грана америчке привреде. Милијарде долара из америчких пореза слијевале су се у изградњу инфраструктуре модерних националних аутопутева, а изговор је био да су брзи аутопутеви потребни за евакуацију градова у случају нуклеарног рата са Совјетским Савезом.[1]

Највећи је проблем хладноратовског периода био набављање долара за плаћање увозне нафте америчким и британским нафтним магнатима, који су на свјетском нивоу контролисали нафтни промет. Управо је примјер италијана Енрика Матија (Енрицо Маттеи)[2] најбољи показатељ карактера америчке хладноратовске хегеминије. По његовој идеји изграђена је гасоводна мрежа дугачка 4.000 километара до индустријских постројења у Милану. Међутим, потреба за нафтом и гасом Матија доводе на међународну сцену. 1958. године Мати је потписао изванредан споразум са СССР за испоруку од 2,4 милиона тона нафте годишње, за период од пет година, са посебном повољношћу јер ће се нафта плаћати у натури, у облику испоруке нафтних цијеви великог пречника. У то вријеме СССР је имао очајничку потребу за нафтним цијевима великог пречника, а није имао индустријских капацитета за производњу истих. Италијанска Влада је изградила челичану у Таранту, са капацитетом довољним за испоруку 2 милиона тона цијеви широког промјера годишње.То је требало омогућити изградњу огромне мреже нафтовода којим ће совјетска нафта стизати из предјела Волге и Урала до Чекословачке, Пољске и Мађарске. Тим нафтоводом је требало стизати годишње неких 15 милиона тона совјетске нафте у Источну Европу, шта је даље требало значајно привредно и стратешки ојачати СССР.  Потом Мати склапа низ споразума са Ираном, Египтом, Мароком, Суданом, Танзанијом, Ганом, Индијом и Аргентином, чиме постаје релевантан глобални „нафтни играч“. Међутим, ова улога га доводи у сукоб са америчким и британским компанијама које доминирају нафтним тржиштем. Управо је Мати, говорећи о безобзирној картелизацији свјетског тржишта нафте, сковао израз “ Седам сестара“  (Сетте Сорелле), који се односио на седам англо-америчких компанија које су владале свијетом нафте 1950-их година. Укратко, 1962. године, под околностима никада потпуно разјашњеним, Енрико Мати је полетио са Сицилије авионом који се срушио на путу за Милано. У вријеме погибије Мати се спремао састати с предсједником Сједињених Држава, Джоном Кенедијем (Јохн Ф. Кеннед), који је у то вријеме притискао америчке нафтне компаније да постигну неку врсту детанта с Матием[3]. Планирани се разговор није остварио, а може се само нагађати о његовим могућим посљедицама, посебно због Кенедијевих настојања за окончањем Хладног рата. Умјесто тога, за мало више од годину дана и сам је Кеннеди убијен, а траг тог атентата поново води до америчке тајне службе[4], као и у случају Матија. Овде, не треба заборавити да је ЦИА створена од стране британске службе сигурности, а од које је и научила методу обједињеног политичко-финанцијско-обавјештајног дјеловања, уз „малу иновацију“ додавањем терористичких метода.

Још од 1957.г. велике су америчке индустријска предузећа и банке све више ишле стопама лоше замишљеног британског модела индустријске политике из 1846.г. - “купи јефтино, продај скупо”. Системско варање на квалитети производа постало је мода тога доба. Европа  је имала огроман мањак капитала, због рата и уништења индустрије, тако да је била присиљена плаћати далеко више камате како би привукла једину “међународну” валуту - америчке. Додатни је проблем био то што су и америчке резерве злата почеле стално опадати. Како би спријечила надолазећу економску кризу, значајна фракција америчке ратне индустрије и њујоршких fiнанцијских кругова потакнула одлуку Вашингтона да уде у Вијетнамски рат, јер је пораст војне индустрије пружао њиховим интересима политички прихватљив изговор за поновно велико усмјеравање америчке индустрије на производњу ратних производа. Планери из Пентагона и кључни финанцијски магови од самог су почетка стратегију Вијетнамског рата осмислили тако да то буде “рат без побједника”, са циљем осигурања што дуготрајније ратне производње.

У даљем продубљивању америчког економског колапса,  1971. године британски банкарски и финанцијски кругови видјели су златну прилику у Никсоновом укидању „златног стандарда“ из Бретон Вудса. Лондон је опет био на путу да постане највеће средиште свјетских fiнанција и то на темељу “посуђеног новца”, овога пута америчких еуро-долара. Двије године касније у оквиру Билдербершке групе[5] холандског принца Бернарда (Бернхард) настаје “сценарио” за повећање цијене нафте земаља ОПЕЦ-а од 400%, процес који је амерички министар вањских послова Кисинџер касније назвао “рециклирањем токова петродолара”. У оквиру овог плана моћни људи окупљени око Билдерберга одлучили  су извести напад на индустријски развој у свијету у корист англо-америчких fiнанцијских интереса. Оквирно, политика Билдербершке групе требала је потакнути глобални ембарго на нафту ради изнуђивања драстичног пораста цијене нафте у свијету за 400%  у наредних двије године. Посљедица реализације овог плана манифестовала се већ 1975. године, првом свјетском економском кризом произведеном оваквим поскупљењем нафте. Даљим провођењем Билдербершке политике поскупљења нафте наступају свјетске економске кризе из 1980.-их година прошлог вијека, које су резултирале урушавањем финанцијских система бројних држава, а посебно држава заснованих на ирационалној комунистичкој привреди. Конкретно, обједињеним дјеловањем политичких, финанцијских и обавјештајних система Запада, заснованих на билдербершкој платформи изазивања економских криза континуираним поскупљивањем нафте, урушена је „комунистичка утопија“ и окончан Хладни рат. Овоме је потребно додати једино како одржавање хегемоније Запада преко свјетске контроле нафтним прометом штетно се одразило и на укупан технолошки напредак човјечанства. Наиме, 1970-их Британија и Сједињене Државе већински су контролисале свјетске залихе нафте. Студија Фордове фондације је утврдила да је нуклеарна енергија главна конкуренција хегемонији нафте у будућности, односно нуклеарна технологија запријетила је отварањем релативно неограничених енергетских могућности, посебно ако се остваре планови за комерцијалну производњу брзих оплодних реактора и термонуклеарне фузије. Билдерберговци овај “проблем” рјешавају снажном антинуклеарном пропагандом, заснованом на неистинама и манипулацијама, у којој покрети “зелених” и сличне организације готово заустављају кориштење нуклеарне енергије. Оваква кампања била је заснована на истицању штетности нуклеарне енергије и давању предности кориштења нафте као извора енергије. Данашњи глобални проблем настанка “стаклене баште”[6] показује погубност оваквих промишљања.

 

[1] Даље Ендал, стр. 111 [2] Енрико Мати био је угледни вођа највеће некомунистичке организације Покрета отпора у Италији за вријеме Другог свјетског рата, те италијански националиста одлучан да изгради самостално италијанско господарство [3] Даље Ендал, стр. 121 [4] Судија Јим Гарисон, који је као јавни тужилац државе Нју Орлеанс учествовао у истраживању трагова Кенедијева убиства  и даље  тврди да је убиство извела ЦИА, уз помоћ појединих особа из свијета криминала, укључујући Карлоса Марсела. [5] Годишње састанке Билдербершке групе по први пут започела, у потпуној тајности, у мају 1954.г., једна скупина англоfiла у којој су били Джорџ Бали, Давид Рокфелер, др Јозеф Ретингер, холаридски принц Бернард, Джоорџ МекГи и др. Названи по мјесту њихог првог састанка, хотелу Билдерберг близу Арнхеима, ти су билдербершки састанци окупљали врхунску елиту из Европе и Америке ради тајних финанцијских  и политичких договора о глобалним промјенама у свијету. [6] шире о унуштавању озонског омотача види: Бошковић М., Бошковић А,. Еколошки криминалитет, Факултет за безбједност и заштиту, Бања Лука, 2010., стр.10


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.