ЛАЖНИ МИТ О НОВОМ СВЈЕТСКОМ ПОРЕТКУ Чланак ИИИ: Први свјетски рат

BOKI-BOKI / 16. новембар 2012

Док је енглеска индустријска и fiнанцијска политика након 1873. године потицала заостајање у развоју индустријске технологије, њемачка је политика потицала сасвим супротан смјер. Сукобљавање између Нјемачке и Енглеске примарно је узроковао развој њемачкога господарства. Пре свега њемачка модерна бродарске индустрија постала је пријетњом десетљећима дугој енглеској превласти на мору.Све док Нјемачка није посједовала властиту модерну трговачку flоту и морнарицу која ће ту flоту штитити није била господаром властите економије. Посебно због податка да је почетком 20. вијека чак 70% укупне њемачке трговине обављано прекоморским путевима. Истовремено догађа се снажан развој на пољу њемачке индустрије челика и машинства, даље повезан са изградњом модерне трговачке flоте. Потребно је посебно нагласити како тадашња Нјемачка убире резултате тридесетогодишњег интензивног улагања у развој образовања и науке. Образовање се, даље, директно манифестовало у виду снажног индустријског и технолошког развоја земље, те извозно орјентисане привреде. У почетку Велика Британија није прихватала да би Нјемачка могла изградити модерну flоту у властитим бродоградилиштима, посебно не у тако кратком времену. Међутим, прагматични Британци схватају да су у Нјемачкој добили главног конкурента на пољу међународне поморске трговине, којом су до тада неприкосновено владали, и овде налазимо први извор Првог свјетског рата.

Други извор овог глобалног рата треба тражити у њемачком трансконтиненталном жељезничком пројекту. Поред већ поменутог конкурентног развоја поморске флоте, Нјемачка је успостављањем контроле над континенталним транзитним правцима створила претпоставке за потпуну елиминацију британске трговинске доминације. Наиме, 1889. године једна група њемачких индустријалаца и банкара, на челу са Нјемачком банком  (Деутсцхе Банк), добила је концесију од османлијских власти за градњу жељезнице кроз Анадолију, од главнога града Истамбула. Тај је уговор проширен десет година касније, 1899. године , када су отоманске власти дале тој њемачкој скупини одобрење за сљедећу фазу пројекта познатог под именом Пројекат за изградњу жељезнице Берлин - Багдад. Почетком 20. вијека односи између Нјемачке и Турске битно су добили на важности,  посебно због потенцијално великих нових тржишта на Истоку за извоз њемачких индустријских производа. Жељезница Берлин-Багдад требала је постати окосницом њемачке привредне стратегије, а позадини се налазила намјера експлоатисања отоманског нафтног богатства. Британија се успротивила томе пројекту припремама за рат са циљем разбијања Османлијског Царства на више мањих држава чија ће нафтна богатства  наћи се у британским рукама.

Као што ћемо надаље видјети, по први пут нафта се појавила као значајан фактор у геополитичком планирању рата. Још крајем 19. вијека било је позната вриједност нафте као погонског горива, као и географски простори на којима постоји највећа концентрација нафтних извора. Треба напоменути како је у то вријеме већина познатих нафтних извора била под контролом Отоманског царства. До 1905. године британске су тајне службе и Влада схватили стратешку важност новога горива. Британски је проблем био у томе што та земља није имала властите нафте тако да је била принуђена на битан спољнополитички заокрет. Десетљећима је британска савезничка стратегија равнотеже моћи у Европи била грађена на подупирању Османлијског турског Царства, као дијела онога што су британски стратези звали „Великом игром“ - спречавања развоја Русије у јаку и индустријализирану земљу. Исте године (1905.) Русија је претрпила страшан пораз у рату са Јапаном, гдје су Британци потпомагали јапанске снаге. Међутим, непосредно потом Британија чини један од „карактеристичних“ дипломатских преобрата. Деценијама прије тога Отоманско царство било је британски савезник против Русије, гдје је британски интерес огледао се у спречавању руског индустријског развоја и искориштавања те земље као главне „житнице“, гдје су енормно зарађивали препродајом руских житарица. Међутим, још од 1891. године, Русија је отпочела амбициозан програм индустријализације земље доношењем строгих заштитних царина и програма за изградњу жељезничке инфраструктуре[1]. На првом мјесту истиче се Трансибирски жељезнички пројекат (најамбициознији жељезнички пројекат на свијету), са пругом дугом 8.600 километара, која је промијенила укупну руску привреду.  Потом треба истаћи заслуге научника Димитрија Мендељејева, утемељитеља руске агрохемије, за развој тадашње Русије. Међутим, најважнији фактор промјене британске политике према Русији засигурно је претходно приближавање Русије тадашњој Нјемачкој, а примарно кроз њемачку помоћ у индустријализацији и технолошком развоју. Почевши од 1907. године, па до априла 1914. године Британија је од Русије начинила поузданог стратешког партнера. Са друге стране припремала се за разбијање бившег савезника – Отоманског царства. Истовремено, Велика Британија води интензивне преговоре са Француском, коју анимира као савезника за будући рат са Нјемачком. Након широке тајне дипломатије између Британије, Француске и Русије, већ у априлу 1914. године Тројна Антанта у потпуности је успостављена и спремна за рат широких размјера против Нјемачке, Аустроугарске и Отоманског царства. Само је требало сачекати формални повод.

У тражењу одговора на питање о формалном поводу Првог свјетског рата можда је најбоље цитирати  Лафана (Р.Г.Д. Лаффан), тадашњег британског старијег војног савјетника при српској војсци: “Ако се пројекат Берлин - Багдад оствари, огромно ће подручје, које производи господарска богатства свих врста и које се не може напасти с мора, бити уједињено под њемачком власти... Русија ће тиме бити одсјечена од својих западних пријатеља, Велике Британије и Француске. Нјемачкој и турској војсци биће на домету наши интереси у Египту, а из Перзијског ће залива бити угрожено наше индијско царство. Лука Александрија (Алеандретта) и контрола у Дарданелима убрзо ће Нјемачкој омогућити огромну поморску моћ на Медитерану.”. Лафан је циљао на британску стратегију саботирања пруге Берлин - Багдад, даље наводећи: “Само једним погледом на карту свијета види се ланац земаља које се простиру од Берлина до Багдада. Нјемачко Царство, Аустро-Угарско Царство, Бугарска, Турска. Само један мали комад земље пресијеца тај пут и спречава спајање двају крајева тога ланца. Тај се мали комад зове Србија. Србија, мала али пркосна, стоји на путу између Нјемачке и великих лука Истамбула и Солуна и држи врата за Исток...Србија је уистину била прва линија одбране наших источних посједа. Ако буде поражена или увучена у систем Берлин - Багдад, наше ће велико, али слабо заштићено царство ускоро осјетити удар њемачког продора на Исток.”.[2] Након што је Британија учврстила своју нову стратегију окруживања Нјемачке и њезиних савезница, стратегију Тројне Антанте, у “меком трбуху” Средишње Европе[3], на Балкану, потакнут је низ регионалних криза и ратова. У Првом балканском рату из 1912. године, Србија, Бугарска и Грчка, уз тајну помоћ и подстрекавање Енглеске, објавиле су рат османлијској Турској. Као резултат тога рата, Турска је остала без већине својих посједа на подручју Европе. 1913. године услиједио је Други балкански рат, који се водио око ратнога плијена из Првог балканског  рата, у који је ушла и Румунија да помогне сломити Бугарску. Припремао се терен за велики британски рат у Европи. Дана 28. јула 1914. године  Гаврило Принцип[4] у Сарајеву убио је надвојводу Франца Фердинанда (Франз Фердинанд), насљедника аустријског пријестола, што је изазвало предвидиво трагичан низ догађаја који су довели до Првог свјетског рата (Великог рата).

Како је из предњег видљиво Енглеска је штитећи властите хегемонистичке интересе произвела најкрвавији и најразорнији рат у дотадађњој историји. Према службеним подацима број погинулих у рату или умрлих од посљедица рата био је између 16 и 20 милиона људи, од којих су велика већина били цивили. Само је енглеско царство претрпјело више од 500.000 мртвих и скоро 2.500.000 рањених у том четверогодишњем рату. Међутим ријетко се говори о чињеници да стратешки и геополитички циљеви Енглеске, добрано прије 1914. године, нису били само сломити њезина највећега индустријског супарника, Нјемачку, него, кроз побједу у том рату, осигурати неупитну британску контролу над драгоцјеним природним добром - нафтом, која се до 1919. године показала као стратешка сировина. Године 1918. богата су нафтна поља Бакуа, на Каспијском језеру[5], била циљем јаких војних и политичких борби  Британије и Нјемачке.  Британска војска је запосјела ове нафтне изворе и држала их под окупацијом неколико критичних седмица у августу 1918. године , што је њемачком војном заповједништву спријечило  опскрбу нафтом. То је био одлучујући задњи ударац против Нјемачке, која је наколико седмица касније затражила мир, а само неколико мјесеци након што се чинило да је Нјемачка поразила Савезничке снаге. Показало се да је нафта у средишту геополитике. Овакво окончање рата Британија је обилато “наплатила” преко Лиге народа, коју је иста основала на версајској Мировној конференцији из 1919. године. Лига народа постала је средство које ће дати облик међународне легитимности голој империјалистичкој окупацији територија. Тако је Британија 1920. успјела успоставити потпуну контролу над цијелом јужном Африком, укључујући некадашњу њемачку Југозападну Африку, као и огромна новооткривена нафтна богатства некадашњег Османлијског Царства. 1912. године, уочи Великог рата, Енглеска је контролирала само 12% свјетске производње нафте, путем британских компанија, а 1925. године контролирала је већину будућих свјетских залиха нафте.

 

 

[1] Даље Ендал, стр. 47-49 [2] Даље Ендал, стр. 39-40 [3] Балканско полуострво, у војностратешким доктринама, назива се „меким трбухом“ Средње Европе, а Афганистан „меким трбухом“ Евроазије. У суштини мисли се на географске тачке најподесније за нападе на те просторе, шта ћемо у даљем дијелу рада детаљније описати. [4] Гаврило Принцип рођен је у јуну 1894. године у мјесту Обљај код Босанског Грахова. У мају 1912. преселио се у Београд гдје је наставио сколовање и ступио у везу с тајном организацијом Црна рука. Када је објављено да це надвојвода Фрац Фердинанд наслиједити пријестоље Аустро-Угарске, те да ће посјетити Сарајево у јуну 1914.г., Драгутин Димитријевић - Апис, шеф обавијештајне службе у српској војсци и вођа тајне терористичке организације Црне руке, послао је три човјека - Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Недељка Чабриновића у Сарајево да изврше атентат. Сваком је дао пиштољ, двије бомбе и малу колицину цијанида. Наиме, било је им је наређено да изврше самоубојство након што надвојвода буде убијен, јер је Драгутину Димитријевићу било од изузетне важности да нико не преживи како би тиме елеминисао сваку могућност да признају како је убиство организовано. Интернет:.википедија.орг [5] Касније ћемо видјети како је борба око каспијских нафтних извора узроковала и посљедња крвопролића на Балкану и у Афганистану, као деја ву историје, - цинична примједба аутора


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.