ЛАЖНИ МИТ О НОВОМ СВЈЕТСКОМ ПОРЕТКУ Чланак ИИ: Успостављање британске глобалне хегемоније

BOKI-BOKI / 16. новембар 2012

Како безбједносне појаве уопште сврставамо у друштвене појаве апсурдно је истраживање које не обухвата дубље историјске изворе посматране појаве. Стварању новог свјетског поретка, какав је данас на међународној сцени, претходила је вишестољетна хегемонија заснована на колонијалним односима. Како је предње наглашено  Вестспалски споразум из 1648. године донио је друштвене претпоставке за стварање више држава ( Енглеска, Холандија, Нјемачка и друге ) које започињу властити развој на бази хегемонистичког освајања колонија. Посебна друштвена промјена огледа се у превладавању протестантске конфесије у државама будужих хегемона. Претходно доминантна католичка вјера је интересе појединца и државе подређивала општим интересима Ватикана, међутим, нова протестантска догма поставља појединачну и колективну свијест друштва као приоритет, чиме вјера постаје средство за развој појединца и државе. Тадашња Енглеска ( каснији први модерни глобални хегемон ) са овог аспекта јесте посебно интересантна, тако да успостављањем британске хегемоније и започињемо истраживање коријена данашњег новог свјетског поретка. Овде посебно цитирам Хегелов опис извора британске хегемоније: „ Материјална се егзистенција Енглеске оснива на трговини и индустрији. Енглези су преузели велико одређење да буду мисионари цивилизације на цијеломе свијету, јер њихов их трговачки дух гони, да претраже сва мора и све земље, да успоставе везе са барбарским народима, да у њима пробуде потребе и индустрију...“[1]

Британија је крајем 1890-их година била у сваком погледу водећа политичка, војна и господарска сила свијета. Оквирно, британска моћ била је заснована на три стуба: златне резерве, поморска контрола и вјештина дипломатије. Британско је злато, под будним оком Енглеске банке (Банк оф Енгланд), било основом за улогу британске фунте као извора свјетских кредита од 1815. године. Пруска је војна надмоћ представљала стварни кључ за пораз Наполеонове војске код Ватерлоа (атерлоо), али, Велингтон (еллингтон) и Британци приписали су себи заслуге за ту побједу, а с њом и лавовски дио свјетских залиха злата, које су се потом слиле у Лондон.[2]  “Добар као фунта” била је устаљена изрека тога доба, а злато је проглашено једином мјером вриједности у Британскоме Царству. Током више од 75 година након тога британска је вањска политика била заокупљена пуњењем британске ризнице - трезора Енглеске банке новоископаним залихама свјетскога злата.[3]

Након 1815. године британска је надмоћ на свјетским морима била неспорна. Британски су бродови превозили британски челик, угаљ и извозну робу манчестерске текстилне индустрије. Енглеска је индустријска производња десетљећима била водећа у свијету. Од Бечког конгреса 1814.-1815. године, који је утврдио границе постнаполеонске Европе, помоћу квалитетних дипломатских потеза Британско се Царство наметнуло као водећа поморска сила, у замјену за “уступке” дане хабсбуршкој Аустрији и осталим силама континенталне Европе, а ти су уступци заправо били у корист Британије. Циљ им је био подијелити силе средишњег дијела континенталне Европе, држати их подијељене и преслабе, како не би биле пријетња британској глобалној експанзији.

Тако је британска превласт на мору, и с њом превласт у свјетској поморској трговини, постала једним од три стуба новог британског царства. Индустрија континенталне Европе и већине остатка свијета била је присиљена прихваћати трговинске услове утврђиване у Лондону, а постављао их је Лојд, конзорциј за осигурање поморске трговине и за банкарство. Док је Морнарица британског Краљевског величанства, тада највећа у свијету, контролирала највеће свјетске морске путеве и тако пружала бесплатно осигурање британским трговачким бродовима, flоте конкуренцијских земаља биле су приморане осигуравати своје бродове од гусара, природних катастрофа и ратних дјеловања, и то код највећег лондонског конзорција за осигурање Лојда. За fiнанцирање већине свјетске поморске трговине били су потребни кредити и мјенице Енглеске банке.

Трећи стуб британске доминације у свијету након 1815. године огледао се у њезину умијећу промјене савезничких односа, ако је потребно и преко ноћи, у зависности како се мијењало њезино поимање европске или глобалне стратешке моћи. Енглеска је дипломатија његовала ту циничну доктрину, која је налагала да Енглеска никад не одржава сентименталне, ни моралне, односе са другим државама као сувереним партнерима, него да развија своје интересе. Показатељи таквих драматичних промјена савезништава видљиви су у промјени односа са Француском у Африци, затим према Османлијском Царству или Индији, а  такви потези били су познати под именом “велика игра”. Тако су поједине државе Британцима предале контролу над својим господарским суверенитетом пуно дјелотворније него да су их британске трупе окупирале. Потом су британске трупе окупирале Египат, првенствено са циљем да осигурају морске путеве за Индију. На сличан је начин циљ британске присутности у Јужној Африци најприје био је осигурати јужни пут за Индију, а затим ради спречавања могућности да супарничке силе осигурају базе на том подручју. Примарни је циљ британског империјализма 19. стољећа био осигурање монопола за британску контролу трговине. У то је вријеме и британска тајна служба СИС (Сецрет Интеллигенце Сервице) попримила необичан облик. Британија је своје царство из времена послије Ватерлоа уобличивала путем јако соfiстициране сарадње између највећих банкара и fiнанцијера лондонског Ситија, министара у Влади, директора индустријских подузећа од стратешке важности за националне интересе, и директора шпијунских организација. Један примјер тога система био је моћник трговачког банкарства Чарлс Хамбро ( Сир Цхарлес Јоцелн Хамбро), који је био на положају директора Енглеске банке од 1928. године до своје смрти 1963. године. Током Другог свјетског рата Хамбро је био извршни директор Службе за специјалне операције британске тајне полиције, која је у вријеме рата руководила привредним ратом против Нјемачке. Та је организација обучавала кадар који ће послије рата постати америчка Средишња обавјештајна служба - ЦИА (Централ Интеллигенце Агенц). Умјесто традиционалног начина рада тајних служби (прибављања података из страних пријестолница путем шпијунских агенција) директор британске тајне службе СИС-а је и сам био дијелом тајне мреже, сличне слободно-зидарској (масонској), којој је била на располагању огромна моћ британског банкарства, поморске трговине, великих индустријских компанија и Владе. Како је та организација била тајна, постизала је огромну надмоћ над лаковјерним и наивним привредама страних земаља. У периоду слободне трговине, након 1846. године, та је тајна повезаност приватне трговинске моћи са Владом била тајном британске хегемоније.

 

[1] Даље Хегел, стр. 406 [2] Већ тада се надзире британска способност да манипулацијама у спољној дипломатији штите властити интерес, а на штету других народа. Овај рад „обилује“ сличним британским манипулацијама на штету балканских народа, а које су значајно утицале на нашу историју. [3] Вилијам Ендал ( Ф. иллиам Енгдахл ), Стољеће рата, Англо-америчка нафтна политика и нови свјетски поредак, џабаЕкњига ( електронско издање), 1999., стр.13

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.