ЛАЖНИ МИТ О НОВОМ СВЈЕТСКОМ ПОРЕТКУ Чланак И: Општебезбједносна анализа

BOKI-BOKI / 16. новембар 2012

Теоријски  безбједносне  појаве у основи разврстају се у  двије  групе: појаве  стварања  безбједности  и  појаве  разарања  безбједности[1], које се сагледавају кроз призму  система безбједности и појава угрожавања безбедности. Логиком да угрожавање условљава системско штићење безбједности, на првом кораку морамо анализирати укупна дешавања на простору бивше Југославије (СФРЈ) у протеклих 30-ак година. Супростављајући се наметању перцепције о „распаду“ Југославије  Ковачевић је децидан: „Југославија је разбијена и то у крвавом рату“[2], на бази одлуке Сједињених Америчких Држава (САД) донесене још 1982. године[3]. Након дугогодишње дестабилизује југословенске заједнице финансијским путем, врхунац слиједи примјеном познатог Бушовог сецесионистичког закона (Тхе Фореигн Оператионс Аппроприатион Ла 101-513) из 1990. године, којим је обустављена финансијска помоћ Југославији[4]. „Сасвим је евидентно, да је овим мјерама америчка Влада потпалила фитиљ на Балкану. Три седмице послије изгласавања поменутог закона о санкцијама, 5-ог новембра 1990-те ЦИА је, у средствима информисања, објавила извјештај да ће се ‘Југославија дезинтегрисати уз грађански рат могуће већ наредне године’.”[5] Међутим, тек је директно оружано дјеловање током 1995. и 1999. године у потпуности „демаскирало“ стварне намјере и облике дјеловања Сједињених Држава и њених савезника. САД-е и савезници су на овим просторима дјелимично остварили сопствене хегемонистичке циљеве, међутим, криминалистика нас учи да тежину злочина примарно мјеримо према произведеним штетним посљедицама. Њихово оружано дјеловање манифестовало се у еквивалентно немјерљивим штетним посљедицама: највећим етничким чишћењем[6] у новијој историји, употребом монструозних средстава[7], масовним страдањима и разарањима, изазивањем тешких физичких и психичких обољења и поремећаја и ино.[8] Посљедице неоружаних дејстава су једнако страшне: успостављање „вазалних“[9] односа и протектората; успостављање економског ропства; уништавање привреда и финанцијских система; тешка национална, идеолошка, културна, образовна и етичка дезорјентација;[10]  распрострањен еколошки криминалитет[11] и бројне друге тешке посљедице.  

На сљедећој разини анализе, ради спознаје објективне истине, морамо уобзирити и чињеницу како су предње описана дешавања на простору СФРЈ само мањи сегмент укупних глобалних „пројеката“. Стратегију да се нападнута држава или народ прво дестабилизује дјеловањем јединственог политичко-финанцијско-обавјештајног апарата Британци су осмислили још почетком 19-ог вијека, а средином прошлог „братски“ подијелили са Англо-американцима.[12] Потом, највећи глобални генератор оружаних сукоба САД-е су током 1970-их битно редефинисале[13] безбједносну политику и геостратегије са циљем урушавања Варшавског пакта и испуњавања сопствених хегемонистичких циљева[14]. Управо овдје проналазимо извориште фамозног пројекта глобализације у свјетском поретку, заснованог на принципу детериторијализације[15]. За „демаскирање“ пројекта глобобализације довољно је мишљење америчког геополитичког стратега Бжежинског[16] о „праву и обавези“ САД-а да овладају човјечанством. По његовом мишљењу запосједање простора Евроазије[17] у суштини значи владавина Свијетом, док Ценоморски регион (укључивши и „традиоционални“ Балкан) дефинише као полазну тачку у овом освајачком походу.[18] Истражујући етиологију и феноменологију пројекта глобализације[19] уочено је како су бројни оружани сукоби у оквиру истог хегемонистичког плана реализовани према готово идентичном „сценарију“ у три корака:

- први, стварање „хаоса“ обједињеним политичким, финанцијским и обавјештајним дјеловањем; инструментализовање (финансирање, наоружавање, обука) паравојних  и екстремистичких организација и њихово усмјеравање против владајућег државног апарата; изазивање оружаних „сукоба ниског интензитета“[20].

- други, техникама информационог ратовања[21] стварање претпоставки за укључивање у постојећи сукоб[22]; директна војна интервенција на страни паравојних организација и „рушење режима“; успостављање контроле над дијелом или цјелокупном државом; запосједање природних, привредних, финанцијских и инфраструктурних ресурса нападнуте државе.

        - трећи, успостављање нове власти и друштвених односа; стварање „слабе државе“[23] подређене интересима агресора, а неспособне за стварање квалитетног система безбједности; стварање претпоставки за будуће изазивање сукоба на освојеној или сусједној територији.

Даљим слиједом анализе долазимо до злоупотребе међународног права током оваквих оружаних сукоба. Перципирајући како „многи теоретичари одбацују тврдњу да је међународно право доиста право јер не располаже потребним апаратом принуде[24]“, САД-е (тренутно највећа оружана сила) злоупотребљавају ово право у правцу остваривања сопствених хегемонистичких интереса. Ипак, треба апострофирати једну посебну околност кршења међународног права у виду „правосудног позоришта“. Након сваког ратног похода САД-е и савезници ад хоц организују међународни или национални суд[25] са задатком да „утврди“ како су на одређеном подручју заиста чињени злочини, а као „оправдање“ за извршено подстрекавање на рат, изазивање рата и/или агресију. Осим тога овакви судови треба да „превиде“ и чињенице о употреби забрањених средстава (осиромашени уранијум, графитне и касетне бомбе), затим кориштење терористичких метода[26], учествовање САД-а и савезника у најтежим злочинима и ино. Оваквим стварањем лажних „правних извора“ обезбјеђују пресумпцију невиности стварним прекршиоцима међународног права и претпоставке за касније прекрајање историје.

У анализи постојећег система безбједности БиХ, прво се морамо вратити на систем какав „баштинимо“ из бивше СФРЈ. Некадашња држава је безбједност развијала на практичном, научном и теоријском нивоу. Квалитет тог система можда најбоље осликава чињеница да је више деценија успјешно штитио државу и друштвено уређење од разноврсних тешких облика спољних и унутрашњих угрожавања, само дијелом предње описаних. Са друге стране актуелни систем безбједности БиХ можемо оквалификовати као систем карактеристичан за „слабе државе; а створен према преднје представљеном сценарију. Овакав систем је развијен у довољној мјери да штити интересе хегемона, међутим, недовољан да на унутрашњем  плану испуни основне функције: безбједност, јавна добра и владавину права. У Б-Х случају поратни протекторат дјеловао је двосмјерно: прво, наше претходне безбједносне доктрине и праксу „прогласио“ је недемократским и оспоравао је њихову примјену; друго, најквалитетније кадрове је удаљио из праксе. У данашњем тренутку тешко је створити „рецепт“ по ком ће ово друштво развијати систем безбједности, међутим, у сваком случају треба умањити утицај држава и организација[27] какве су нас довеле до оваквог хаотичног стања ради испуњења сопствених хегемонистичких циљева. Идејна рјешења, искуства и помоћ треба црпити примарно од ЕУ и појединих држава чланица ове организације, али и од држава попут Русије која је успјела одбранити се од хегемонистичких напада креатора глобализације, нормално уз изналажење властитог идентитета и стварање адекватне праксе и доктрина.

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.