Кутак

kutak / 22. август 2012

Све ми чешће недостаје мирис будућег дана о којем сам сањала, све се чешће све мање даје, све помало нестаје, недостаје.....

 

Мислити ни на шта, ни на ког, без туђих боја, личности, мишљења, без властитих брига. Може ли се бити? Тако простран, пуст, слободан, може ли се бити? Ја сам одавно на тајмеру, на разноврсним мјерилима времена, рокова, илузорним, илустративним трагачима за исправним, на немилосрдним откуцајима туђих срдаца. Мени се суди у мени самој, на свакојаке теме, под свакојаким имагинарним притисцима. Мени се суди и досуђује, мени се ствара, ја не стварам, мене прекида страх. Који страх? Сваки страх, сваки настаје кад се створи питање, нема мјеста нити човјека који је сигуран од властитог страха. Мени се прекида и у мени престаје ова веза између мене и мог престајања, ова непобитна конекција са трептајима и одустајањима, са неузлетјелим сновима, са прашином тла. Мени се лети у висине већ толико дуго, да могу надјенути име осјећају "мени се лети". Мени се лети већ толико дуго, да могу почети сањати о паду, пада се само када се узлети, мени се не плаче, мени се смије, ја се смијати не умијем. Лажем, умијем, али прекратко ме држи разлог, прекратко вода, предуго сненост.

 

Слабашно свјетло узима енергију моме ја којег сте ви скројили, а даје снагу мојим одумрлим станицама дјечијег надања. У треперењу зракастог повјетарца вечерњег уличног свјетла, моје се мисли роје у смјеровима часних народа, душа разастртих по свијету, чезнутљивих за старим идејама части, склада и природности. Моје су мисли наивне под оваквим свјетлом, наивне и сигурне од ваших погледа. Нема потребе за бјежањем, слатко су ушушкане у приватности полутаме, нећете их наћи, и не, нећемо се спојити ја и скривене душе, сродне душе свијета, које зову љубав, љубазност и милост упомоћ. Али не морамо се спајати, довољно је да знамо...у оваквим ноћима, увијек знамо.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.