Кратко упутство за праћење америчких избора

Buka / 29. август 2012

 

Крај је августа, а и преступна је година, што ће рећи да се приближавамо врхунцу 18-мјесечног циркуса (ово не у пежоративном смислу) званог избори за предсједника САД, а чија ће кулминација бити у ноћи (бар за нас који то пратимо из централноевропске временске зоне) са уторка на сриједу, са 6. на 7. новембра (такозвани Изборни уторак, избори су увијек у уторак који пада између 2. и 8. новембра). Крај августа представља и вријеме кад се одржавају тзв. националне конвенције, и тренутно је у току конвенција Републиканаца у граду Тампа на Флориди, коју омета ураган Исак и пријети да одвуче сву медијску пажњу са овог догађаја који одавно представља само формалност и вишедневни скуп на коме се презентују већ познати факти.

 

Наравно, увијек постоје они гласови који кажу да су избори небитни (у било којој држави) и да је исход сваких избора унапријед одлучен, но, зарад било какве смислене расправе, и да би и овај текст имао свој смисао, ко жели да га чита, мора да прихвати другу претпоставку, а то је да избори одлучују ко ће бити предсједник (још увијек) најмоћније државе на свијету.

 

Кренимо испочетка, ево пар црта о америчким изборима које би требале да се знају прије него пређемо на конкретније анализе. Изборни систем за предсјеника САД је следећи: гласа се по државама, које на основу тога који кандидат је освојио већину на нивоу државе дају своје електорске гласове (а колико их имају зависи од величине државе и одређује се након пописа) том кандидату, који треба да скупи 270 електорских гласова да би освојио мандат. Има мањих одступања у овом систему (Небраска и Мејн имају другачији начин додјеле електорских гласова) а оно што чини занимљивим овај систем је чињеница да побједник може да буде онај кандидат који је у глобалу освојио мање гласова од свог противника, једноставно је потребно да добије са минималном разликом у државама које носе довољан број електорских гласова, док у државама у којим изгуби не мора да освоји нити један глас. То се и десило рецимо 1876, када су одржани једни од најконтроверзнијих избора у историји.

 

Дакле, гласа се по државама, а потом гласови те државе иду само једном кандидату, што је правило, сем ако се неко од електора не „одметне“, што је више теоретска могућност него ли практична. Углавном, у посљедњих сто и кусур година, уз мање и веома ријетке изузетке, сви електорски гласови иду на адресу двије партије за које сви знају, а то су Демократе и Републиканци. Дефинисати америчке партије из европоцентричног угла није лако, али у грубим цртама, рецимо да су Демократе они који би да мијењају правила игре, који су за равноправност, бољи положај мањина, више социјалних давања, док су Републиканци конзервативци, више нагињу ка слободном тржишту, мањем државном интервенционизму, подржавају породичне вриједности, против су абортуса и геј бракова (углавном) итд. Значи, није у питању класична подјела на лијеве и десне (иако доста пута ћете чути да Демократе зову либералима који нагињу лијевој страни), већ свака партија има своје погледе на одређене теме, који чине сет идеја али често позајмљују од неких група које се налазе на другим становиштима и половима (попут љевичара, либертаријанаца итд.)

 

Као што знате, тренутни предсједник САД је Барак Обама, који је забиљежио убједљиву побједу 2008. године, што није ријетка појава у историји америчких избора, и то углавном захваљујући брљотинама свог претходника на мјесту предсједника САД, чувеног Джорџа „Дабљу“ Буша, који је успио да сроза углед Републиканаца за својих 8 година мандата тако да се од 525 електорских гласова колико је прије двадесет и кусур година освојио Роналд Реган дође до 173 за кандидата Републиканаца сенатора Джона МекКејна (гори резултат у том раздобљу освојио је само Боб Дол против Клинтона). Руку на срце, ту је сам Джон МекКејн био мало крив, једноставно, са оставштином Джорџа Буша није се могао борити, а против себе је имао човјека који је био у стању да „запали масу“ причом о „новој нади“. Правило је да се тим који добија не мијења, тако да ће Барак Обама и његов „пратилац“, Джо Бајден, поново кандидовати испред Демократске странке, и то по аутоматизму, док се с друге стране појављују нова лица као представници Републиканаца. Ко су ти људи, о томе ћемо мало детаљније.

 

Једно од правила америчких предсједничких избора је такође да се за функције предсједника и потпредсједника номинују углавном носиоци највиших функција у САД, и то из редова извршне и законодавне власти. Најбоље пролазе гувернери и сенатори, мада није непознато ни да представници у Конгресу буду номиновани. То је случај и са двојицом предсједничких кандидата на изборима 2012, јер је Барак Обама био сенатор државе Илиној док је Мит Ромни, кандидат Републиканаца, био гувернер државе Масачусетс. Кандидати за потпредсједника такође – Джо Бајден је био сенатор испред државе Делавер, док је Ромнијев „руннинг мате“ представник Висконсина у Конгресу, Пол Рајан.

 

О Обами и Бајдену се све зна, већ су једном били у изборној трци, побиједили су, тако да њихове ставове сви знају, а оно што ће они покушати да прогурају у свом (евентуалном) другом и посљедњем мандату јесте оно што ће бити једна од кључних тема ових избора, а то је реформа система здравствене заштите, као и смањење дефицита.

 

 

Прије него ли пређем на актуелна дешавања и на представнике и проблеме Републиканаца (јер то је оно што је актуелно), да истакнемо ипак која су то питања на коме ће се сломити ови избори:

1. Реформа здравства. Ух. Каква комплексна тема. И једни и други знају да је овај систем неодржив. По коме ударити? Да ли омогућити свима здравствену заштиту, или само они који плаћају имају право да буду здравствено осигурани? Да разјаснимо одмах – у САД постоји и државни, тј. субвенционисани систем здравствене заштите. Постоји нешто што се зове Медицаре, укратко, плаћање здравствених услуга старијим од 65 година а који су плаћали федералне порезе током радног вијека, али и Медицаид, који омогућава људима који су испод одређене црте платежне моћи да имају одређени вид здравствене заштите, тј. одређене премије им се уплаћују за приватно здравствено осигурање. Обама иде на то да покуша да инсталира систем који ће пружити одређену заштиту свим грађанима САД. Оно што је интересантно, јесте да је Мит Ромни сличан план прогурао док је био гувернер Масачусетса на нивоу своје државе, али сад је његово виђење да је он то урадио на „локалу“ док тај план на нивоу државе једноставно не би функционисао.

 

Оно што је такође занимљиво јесте однос гласача према овом питању. Већина корисника Медицаре програма су бјелци, а присталице Републиканаца сматрају да Обама овом реформом жели да „награди“ и пружи здравстену заштиту онима који то, по њиховом мишљењу, не заслужују, а то су „нерадници, Црнци и Латиноси“. Да, ови избори имају ту расну компоненту, и маколико говорили о нестанку расизма у САД, ови избори одлично показују да се нека питања још нису затворила. Једноставно, десничари не говоре попут старих расиста и не сматрају себе расистима, али из неких њихових ставова једноставно се види та линија раздвајања. Републиканци доста користе подјелу „Ми“ против „Нјих“, али ту подјелу маскирају на „поштоваоце Америчког духа и вриједности“ против „тамо неких социјалиста, комуњара итд“. Тако да ће и ови избори бити одлучени тиме колико ће се Републиканци успјети додворити бијелим гласачима, а због демографских промјена, овај пут требаће им барем 61% гласова бјелаца, јер међу Латиносима Ромни узима тек сваки трећи глас, док међу Афроамериканцима Ромни и не може да рачуна на гласове.

2 .Економија, опоравак, државна потрошња. Избор Пола Рајана за кандидата за потпредсједника је очигледан показатељ како ће се Републиканци поставити према овом питању. Пол Рајан је један од најгласнијих заговорника смањења потрошње на државном нивоу. Републиканци сматрају да се економија мора опорављати тако што ће се укинути државни програми који су по њиховим ријечима „бацање пара“, укинути „Обамацаре“, али задржати потрошњу везану за одбрану и војску. Није непознато да су лобисти војне индустрије увијек имали добре односе са Републиканцима.

Једна од ствари око које се врти кампања јесте и питање незапослености. Већ одавно незапосленост у САД је преко „магичних“ 8 процената, и то је оно гдје Републиканци нападају Обаму, а Ромни и његов тим обећавају у 4 године мандата 12 милиона нових радних мјеста. То је око 250-300 хиљада нових радних мјеста мјесечно, што је у поређењу са Обаминих 80 хиљада заиста импресивна цифра. То су наравно још увијек само обећања – како доћи до тога? Ослобођавањем од пореза, смањењем пореза за предузетнике, „фрее ентерприсе“, класична либертаријанска мантра. Крајем ове године треба да истекну Бушова ослобођења од пореза, Републиканци најављују нова укидања пореза, Обама би да наметне порезе из којих би финансирао своје програме, а то „мирише на социјализам“ што је ријеч на коју је већина Американаца алергична.

Мала дигресија – тренутно се у академским круговима води једна жустра расправа коју је иницирао академски суперстар, економски историчар, Британац Најал Фергусон својим нападом на Обаму, на шта су многи жустро одговорили, међу њима рецимо и Нобеловац Пол Кругман, занимљиво штиво за љубитеље економије.

3. Абортус, избор или заштита живота. Тешка питања. Републиканци су управо у новој платформи најавили укидање права на абортус. Тренутно се у САД води расправа коју је иницирала будаласта изјава Тода Ејкина, републиканског заступника у Конгресу из Мизурија, који је на неким псеудонаучним основама изјавио да жртве силовања не остају трудне, јер се тијело избори ако дух није за зачеће, тако да жртвама силовања не треба дозволити абортус. Наравно, лавина критика се сручила на главу Ејкина, чак је изгубио подршку сопствене партије, која му је савјетовала да се повуче из трке за мјесто у Конгресу, али је овај то одбио. Демократе ће наставити да притишћу ово као болно мјесто Републиканаца, а њима не помаже ни то што је потпредсједнички кандидат Пол Рајан често пута био сагласан са Ејкином у Конгресу, иако се он извукао у медијима изјавом, „силовање је силовање, тачка, нема разлике“, док је Ејкин тврдио да постоји разлика између „силовања“ и „правог силовања“, што је представљало додатно укопавање.

 

Постоји још тачака око којих ће се ломити кампања. Једно је питање како ће се поставити припадници покрета „Чајанка“ (Теа Парт), покрета који је васкрсао Републиканце прије 3 године. Тај покрет је аутентични покрет одоздо, из народа (грасроот), иако многи оспоравају и ту тврдњу. Чајанџије стоје на једном мало тврђем становишту од Републиканаца, рекло би се да су они „тврдо језгро“, а за њиховог „духовног вођу“ сматра се Рон Пол, либертаријанац који је био и такмац Миту Ромнију за позицију кандидата за предсједника испред Републиканске Партије. Рон Пол је човјек са интересантним ставовима, противи се интервенционизму сваке врсте, али највише оном државном у економске токове. Ту је један од занимљивих парадокса овог схватања, јер припадници Теа Парт покрета (који је добио име по чувеном догађају из америчке историје, Бостонској чајанци, која је представљала до тад најжешћи израз противљења Американаца британској круни, и означила почетак Револуције) сматрају да је власт зло, али ипак желе да дођу на власт. Чак су и на конвенцији направили зврчку и од формалности и нечега што је требало да представља доказ уједињења и дисциплинованости Републиканске Партије направили мали скандал, гласајући за свог кандидата и понашајући се као на утакмици, на шта су административци РП одговорили игнорисањем Рона Пола, његовог имена и присталица.

 

Шта је још битно за почетак праћења избора у Америци? Треба знати да је Мит Ромни екстремно богат човјек. Доктор је права и има МБА диплому, а радио је као консултант. Тако је почео. Тренутно се испитују његови послови везани за фирму Баин Цапитал, коју је он основао али напустио (један његов помоћник рече – ретроактивно) прије него се кандидовао за политичке функције. Углавном, барата се цифром од око 250 милиона долара, толико је тежак Ромни. Зато је тешко да се обичан Американац, припадник средње класе, идентификује са Ромнијем. Зато је Ромни и узео као пратиоца Пола Рајана, који је „из ничега успио да се издигне“. Јер, Пол Рајан је имао тежак живот, остао рано без оца, завршио државни факултет (којима би сад да избије све паре), воли да пеца, радио све послове у животу... Тако бар кажу републиканске рекламе. Истина је да Рајан потиче из једне од најбогатијих породица у Висконсину, да ли се баве дрвном грађом, нисам сигуран, и да су му и дјед и отац били адвокати, што је и он по занимању. Вјешт је у економији, прогурао је доста закона из економске области и сматрају га интелектуалном елитом међу Републиканцима. Опет, то није довољно да избјегне нападе професионалних економиста попут горепоменутог Кругмана који је жестоко опалио по предлозима Пола Рајана.

 

Још једна ствар. Очигледно је, већ сада, сем ако не буде неких великих потреса на свјетском, глобалном нивоу следећих два-три мјесеца, да национална безбједност и међународни односи неће бити у фокусу ове изборне године. Једноставно, Американци прво гледају свој џеп, и пошто тренутно ту осјећају велику промају, јасно је да ће економске теме одлучити изборе у САД ове године (ако већ није одлучено шта ће бити на неким другим мјестима, рекли би поборници теорија завјере)

 

О демократама, њиховим грешкама, пореској реформи, у следећем броју.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.