Када ће се Сарајево суочити са Сарајевом?

Aldi Halilović / 14. април 2012

Већ данима ме прогања „Сарајевска црвена линија“. Тачније, атмосфера коју су поједини медији покушали створити око тих „српских столица“ и сјећање на 11.541 убијеног грађанина и грађанку Сарајева претворити у обрачун са свим што је „тамо њихово“. На сву срећу, Сарајево је овај пут показало своје право лице, лице које се годинама скривало по ћошковима сарајевских кућа и тек понекад провиривало и стидљиво указивало на неправде које се чине.

Шта се догодило 6. априла?

Заустављам такси на Малти и започињем најкраћи разговор са таксистом.

- „Воздра, само право, до Титове.“

- „Може“, одговори таксиста и након краће паузе наставља „али ти је горе право срање, Срби поставили неке столице, исто к'о 92'. Могу само до Скендерије.“

Климам потврдно главом и размишљам да ли да му објасним ко је поставио те столице и због чега или да га препустим његовој машти.

- „Аллаха ми, треба то све разјебат! Јеси ли чит'о Сарајево-? Јебали смо им мајку на коментарима. Кретени поставили те четничке столице усред нашег града, к'о да смо се за то борили. Све им то треба разјебат!“, наставља он свој монолог.

Након овога, једини нормалан одговор који сам успио изговорити био је: „ОК, стани овдје, нећу даље (с тобом).“

Какав цивилизацијски шок! Као да сам се пробудио у неком другом Сарајеву, Сарајеву које не прихвата друго и другачије, Сарајеву које мрзи, Сарајеву које није моје Сарајево.

Црвена линија рањеног Сарајева

Пјешке долазим до центра града, до „Црвене линије“ и опет видим моје Сарајево које никада није било тише, мирније и достојанственије. Опет шок у којем се измјењују слике колоне људи која нечујно пролази поред празних столица својих суграђана, дјевојчице која на једној од столица оставља плишаног медвједића своме брату или сестри коју никада неће упознати, старици која са сузама у очима панично гледа у непрегледну ријеку столица, као да тражи оне на којима сједе њена дјеца...

Одавно Сарајево није импресионирало својим достојанством као овог 6. априла у којем су грађани одали почаст својим суграђанима Игору, Марку, Емиру, Зорану, Сафету, Светку, Ани и многим другима који нису погинули због тога што су били Бошњаци, Хрвати или Срби, већ због тога што су били људи.

Ипак, у Сарајеву нису убијани само људи, већ и град. 11.541 човјека су убили, а град ранили. Тако рањено Сарајево, извана гранатирано, изнутра вођено лошом, националистичком, политиком често се скрива од новог Сарајева у којем живи таксиста са почетка приче.

Ново лице Сарајева

Сарајево које је под паролом „жртве“ изградило Споменик убијеној дјеци опкољеног Сарајева и заборавило на дјецу која су само пар стотина метара даље убијена у „њиховом Сарајеву“. Ко зна... Можда су та дјеца била другачија? Политички? Лјудски? Можда су и десетогодишња Милица Лаловић и деветогодишња Наташа Учур, убијене из сарајевског снајпера док су се играле испред своје зграде на Грбавици, биле потенцијални „ћетници“ и вјероватни ратни злочинци.

Сарајево које је дозволило да из његових улица истјерају народне хероје Павла Горанина, Васу Мискина, Омера Маслића, Јанка Балорду, Миљенка Цвитковића, краља Томислава, књижевника Веселина Маслешу, легенду бх. планинарства Јосипа Сигмунда и многе друге који се нису уклапали у нову крвну слику.

Сарајева које и двадесет година послије рата носи хипотеку Казана, Добровољачке и касарне Виктор Бубањ.

Ови и још многи примјери показују како је то ново Сарајево уствари класични производ већ познатог балканског ратног принципа „трећине“ по којем 1/3 непријатеља треба побити, 1/3 протјерати и 1/3 превести на праву вјеру. У посљедњем рату, Сарајеву су 1/3 становништва убијали, 1/3 протјеривали, а 1/3 претварали у неке нове Сарајлије. Сарајлије који размишљају као и таксиста са почетка приче.

Истина је да Сарајево још увијек води битку са својим новим лицем. Лицем којег се право Сарајево и стиди и боји. Сарајево ако заиста жели бити град, главни град Босне и Херцеговине, мора скупити снаге и суочити се са самим собом. Суочити се са новим, послијератним, Сарајевом које сваким својим потезом оставља простор непријатељима правог Сарајева да га оптужују, руше и провоцирају. Тек тада Сарајево опет може бити Сарајево.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.