кад разум посустане

Buka / 06. септембар 2010

Зар не видиш, идиоте, да од првог момента љубим тло којим ходаш? Не знаш да ноћу, док сама сједим на тераси и пушим, говорим небу да сте ти и моје дијете, којем си ти отац, моје двије најсјајније звијезде на небу. Зар да кожу са себе одерем да ти схватиш да никада никога другога поред тебе није било? Јер није ни могло бити...јер си ти ЉУБАВ, ИДИОТЕ један.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.