Јово Србине чаршија је уз тебе

balkanskispijun / 04. март 2011

Правна агресија је једини исправни назив за оно што судство Србије ради својим сусједима. Наиме били су довољно дрски да сами себе прогласе надлежним за суђења у случајевима који излазе из оквира Србије. То ваљда нешто говори о још увијек постојећим имагинарним границама Србије које неки носе у главама.

Србија је након што је Међународни трибунал изјавио како нема довољно доказа за случај Добровољачке, схватила да има боље и веће стручњаке од оних у Међународном трибуналу (ваљда Србијански народ спада у неку вишу групу народа од ове која се окупља у Хагу?).

Хронологија Србијанске правне агресије

Најприје је Србија наваљивала на Интерпол који је (касније ће се успоставити преварен) објавио потјернице за деветнаест грађана БиХ, организатора отпора. Никада неће бити разјашњено на темељу чега је ухапшен проф.др. Ејуп Ганић у лондону, Интерполове потјернице или билатералног споразума на релацији Британија-Србија, али је зато више него јасно да је то услиједило један дан прије него ће Међународни суд правде објелоданити још једну Србијанску срамоту, овај пут ону косовску. Још је јасније да је ово урађено 2-3 дана након што су Србија и БиХ ратифицирале споразум који би управо спријечио овакве случајеве.

Након што је изневјерила своју ријеч (споразум) Србија се сва дала у случај хапшења Ганића како би га довукла у Београд. Очевидци тврде како је Србијанска амбасада у Лондону тих мјесеци претворена у адвокатску канцеларију уз пуну материјалну, техничку и документацијску потпору из Србије.

Срећом ухватили су једног изузетно образованог, материјално осигураног, професора и власника великог приватног универзитета, што би се рекло у народу „паметног чо'ека“ који је био у стању правно и документовано одбити са себе сву љагу и апсурде које му је Србија подваљивала.

У свој тој збрци двије су се битне ствари десиле.

а) Србија је послала документ којим је признала да се њена војска налазила и дјеловала, до зуба наоружана, на територији БиХ без сагласности те државе. Ово је свакако крунски доказ у будућој обнови тужбе против Србије за агресију и геноцид у БиХ.

б) Суд у Лондону је установио да се читава потјерница и оптужница темељи на ФАЛСИФИКОВАНОМ документу који је Србија доставила као кључни доказ. Лондонске судије су се свакако разбјесниле на овакво сазнање те су у коначној пресуди и јавно осрамотили Србију, што баш и није правни обичај.

Не треба заборавити и то да је Србија држала Илију Јуришића у затвору преко три године и осудила га на дванаест година робије управо на основу тог КРИВОТВОРЕНОГ документа. Након међународног фалсификацијског скандала Србија је у другостепеној пресуди пустила и Илију Јуришића кући у Босну. Одштету за три године затвора и за сву душевну бол Илија Јуришић и Београд тек требају поравнати.

Као да ове двије срамоте које је Србијанска администрација навалила Србијанцима нису биле довољне, она је наставила са срозавањем себе (ако може ниже) и са малтретирањем других - у психологији се овакво силеџијство велике дјеце над мањом и слабијом третира као посљедица искомплексираности и проблема у властитој кући, али и као прикривени кукавичлук који се осим у малтретирању мањих открива и у савијању репа пред већима.

Синдром силеџије Србију је коштао и скандала око Тихомира Пурде који је ових дана пуштен на слободу, а срећом није дуго трпио србијанско правно силовање.

Чика Јово

Посљедња жртва србијанског правосуђа је Јован Дивјак. Да ли је задња, видјети ћемо. Јово је бивши генерал Армије БиХ који је стао у одбрану БиХ када је било најтеже. Наравно више од његове војне вјештине увијек је бољело његово име. Нису никада прогутати могли, а ни проварити, то да је генерал Јово (као ни ине небошњачке војнике који су бранили цјеловиту БиХ), па су им због таквих одувијек у воду падале тезе о чистом међуетничком сукобу.

Јован Дивјак, или чика Јово како га многи зову, је веома вољен човјек у Сарајеву, БиХ и регији. Оснивач и предсједник организације „Знањем гради БиХ“ која је својим стипендијама одшколовала стотине ученика. То је свакако још један Јовин гријех јер се бави опасним разумним стварима и школује дјецу која ће сутра да размишљају (као што је 92. Јово) умјесто да само слушају. Опасна је то работа овдје гдје су поглавице сва три племена одлучиле да праве чисте, сложне и послушне торове.

Када смо код тога никада нећу заборавити када је Јово у једном интервју упитан како то да он није отишао са четничким хордама и Војском Југославије, као Кукањац и други, Јово је поручио, парафразирам: Видите, ја сам одрастао у библиотеци и моји родитељи су ме од малена навикавали да читам и образујем се. Не можете ме сада поредити са неким ко је одрастао у некој шуми и све што је прочитао је како је свети Сава убио аждају, те он и данас чврсто и непоколебљиво верује у те ствари.

Тако је говорио наш Јово, и сигуран сам да да се на интернету може пронаћи тај снимак, обећавам га постати ако га пронађем. Говорит ће Јово још штошта, повукли су генерала за језик и тек ће се сада упалити. Тек сада се може очекивати да ће сви за којима је Србија расписала потјернице тужити Србију у Стразбуру због свих мука и патњи које им је навукла на основу ФАЛСИФИКАТА. Тек сада ће Илији Јуришићу бити дата подршка и све неопходно да тужи Србију за изгубљене три године живота, нарушено здравље и душевну бол. Тек сада ће се реафирмисати прича о, овај пут озбиљној, обнови тужбе БиХ против Србије за агресију и геноцид.

Ово ће се десити из два проста разлога.

а.) Дирнули су у Јову а Јово је нешто више од Ганића и сличне елите. Јово је раја, човјек са чаршије, један од оних обичних људи, а у њих се у Сарајеву не смије дирати. Обичност је овдје светиња.

б.) Други разлог је много мање романтичан и много више практичан. Сада, након силног правног малтретирања Босанаца и Херцеговаца, превршена је свака мјера и политички је изузетно исплативо повести и војевати све те правне битке против Србије. Данас је, а све захваљујући србијанској правној агресији, огроман политички кредит у овим процесима. Нјихово вођење значи најмање гаранцију за једне добијене изборе, а њихов позитиван исход значи побједу на још два изборна циклуса. Можда је Босанац глуп, али политичари сигурно нису толико наивни да не виде све ове добити.

 

Убрзо ће Јову пустити из затвора и вратити у БиХ. Шта ће тиме добити Србија? Зашто јој треба још једна тако велика срамота. Ко ће сутра вјеровати земљи која мучи грађане друге земље на темељу ФАЛСИФИКАТА и која не поштује споразуме које потписује? Заиста немам одговоре на ова питања, а још мање ми је јасно како то србијански политичари успијевају национализам хранити националном срамотом?

Није спорно суђење него судија

За крај, разјаснимо и то за шта се залаже аутор ових скромних редова. Далеко од тога да браним злочинце. Не дао ми Бог! Мислим да се сваки злочин треба казнити десет пута строжијом казном од ових које су у оптицају. Ипак, ред се мора знати, Дивијаку може судити Међународни суд за ратне злочине или Суд БиХ, и нико више на овом свијету. Поготово не она земља која стоји иза војске која је тог дана, када се десио злочин у Добровољачкој, гранатирала Пошту, реле на Хуму, зграду Ослобођења, Електропривреду, јавни градски превоз, Вијећницу,... Војске која је тог дана увела тенкове у Сарајево и њима пуцала по граду. Војска која је тог дана послала више јединица до зуба наоружаних специјалаца да из више праваца дођу до Предсједништва и заузму га. Војска која је тог дана киднаповала Предсједника суверене, независне, међународно признате државе БиХ. Све наведено у преводу са војног рјечника значи да причамо о држави која је својом војском покушала или помоћи државном удару или заузети Сарајево. То ће вам потврдити сваки, и полуписмени, војник.

Та држава, сигурно, неће судити чика Јови. Само му може захвалити што је спријечио да још више војника Србије не погине у Добровољачкој.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.