Да ли смо доиста болесници на смртној постељи?

Стварност је живјети, какве год околности биле, морамо у инат живјети као људи.

TitoTarantula / 09. јануар 2019

Да ли смо на овом свијету само да бисмо одвојили добро од лошег, да бисмо се добрим борили против лошег? Или смо постали сјенке прошлости, авети онога што нас одређује?

Народи у Босни и Херцеговини су болесници, на смртној постељи. Још увијек живе захваљујући апаратима који их одржавају. Властодршци у нашој земљи су глухи, али с намјером глухи. Како објаснити онда однос између глухог и болесног? Постоји, управо једна прича која говори о болеснику и глухом човјеку.

У једном селу живио један глухи човјек, такав је био од рођења. Сазнао да му је комшија болестан, па одлучи да га обиђе. Међутим, имао је један проблем, а било га је страх да се можда, због своје мане неће најбоље споразумјети са болесним комшијом, а с друге стране га било стид да га не обиђе. Ипак, донесе одлуку да га обиђе, увјерен да ће разговор са болесником трајати као и сваки уобичајени разговор са неком болесном особом, чак је и смислио читав сценариј. Он ће болесника питати „како је“, овај ће одговорити „да је добро“, па ће он на то додати „хвала Богу“ и тд.

И тако глухи човјек дође у посјету болесном комшији. Разговор је текао, отприлике, овако:

Глухи: „Како си комшија“

Болесник: „Лоше сам, умирем“

Глухи: „Хвала Богу на томе“

Болесник се на ове ријечи увриједи, али не рече ништа.

Глухи: „Једеш ли шта“, мислећи да ће овај одговорит да једе супу, пије лијкове и тако.

Болесник: „Не једем, не могу ништа, све што поједем ватра жива“

Глухи: „Драго ми је и надам се да ће ти од тога бити боље“

Болесник се сада још више наљутио, мислио је да га је овај дошао провоцирати.

Глухи: „Да ли ти је долазио овај наш локални доктор, и шта каже“, опет вјерујући да ће овај одговорити да је долазио и да му је прописао терепију.

Болесник (љутито): „Јесте, долазио је Азраил, каже да ће ми убрзо душу узети“

Глухи: „Машала, нема бољег доктора од њега, кога год је он лијечио свако је задовољан са њим“

Тако и народи у БиХ, болесници, на смртној постељи а властодршци глухи, креирају сценариј за болесника не обраћајући пажњу на оно што народу треба. А шта народу треба?

Народи у БиХ су задовољни ако има оних који критикују Едина Джеку јер је окитио јелку за Божић. Народи у БиХ су задовољни ако има оних који успоређују смрт Давида Драгићевића са смрћу Мурата Бадића. Односно, поставља се питање, зашто да се солидаришемо са породицом Драгичевић јер се тада Бања Лука није солидарисала са породицом Мурата Бадића? Народи у БиХ су задовољни све док има оних који бацају свињске изнутрице на дан Божића пред Меморијални центар у Поточарима. Народи у БиХ су доиста болесници које властодршци држе на апаратима стварајући овакве особе које ће нас константно аветизирати кроз сијање мржње према другима.

У Кур'ану јасно стоји: „Аллах неће измијенити један народ (његово стање) док он сам себе не измијени.“ Овдје није прецизирано „муслиманског“ народа, него само „народа“. Зато дајмо једни другима шансу да се измјенимо, да се промјенимо ка бољем, како би нам се стање поправило. Не будимо они који живе у прошлости, израбљивани у садашњости, а очекујемо свијетлу будућност. Са ова два терета нема свијетле будућности.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.