"Ја читам"

Goran Bogunović / 04. фебруар 2012

 

Крајем прошле године, колегиница са англистике написала је полу-шаљив чланак о титловању и "пропустима" које праве преводиоци и надрипреводиоци широм бивше Југе. Ово је тема која је у нашим круговима учестала колико и констатовање тренутних временских прилика (уз додатак краткорочне прогнозе) током необавезне интеракције са возачем таксија, или вербално општење са родитељима тренутне политичке поставке којима волшебна, полно-преносива болест пропраћена аудиторним манифестацијама не дозвољава да се мало више посвете проблемима широких народних маса, а мање мегаломанским тенденцијама ексклузивног клуба љубитеља фотеља. Другим речима, често ми о томе распредамо. Тог је дана пријатељ из Хрватске на свом профилу на фејсбуку окачио следећи наслов: 'Отворено' о титловању - може ли глупље? Наравно, одмах сам полетео да дознам којим је то испадом преводилачка струка толико могла заинтригирати јавност суседне републике. Имао сам шта и да прочитам: титловање српских филмова на хрватски језик - ојса! Прва реакција била је идентична оној кад чујем: Вратио се Мујо из Нјемачке, па прича Хаси...онда ми је дошло до мозга да није у питању новинарска духовитост већ крајње озбиљна дебата. Моментално ми је на памет пао скеч из Топ Листе Надреалиста, толико пророчки прикладан - Језици. Све оно што су Ђуро, Неле и екипа још осамдесетих кроз сатиру најављивали достигло је кулминацију почетком друге деценије двадесет првог века - свет покушава да ступи у контакт са ванземаљцима, а ми са бившим земљацима, и чини ми се да свету боље иде.

Са економског аспекта, титловање филмова и серија на језицима које чак и Европска Унија посматра као јединствени БХС (босанско-хрватско-српски) језик би мојим колегама и мени дошло као дар са неба – потражња за преводиоцима би драстично порасла, ментални напор превођења би се свео на полу-креативно парафразирање, а резимеи се уз административно-законски благослов обогатили са још два језика. Са здраворазумског аспекта, ово има смисла колико и поховање прженица – потрошићете време и ресурсе, а финални производ ће мање-више бити исти као и почетни. Ова тврдња пада у воду ако не знате шта су прженице. Политички аспект је већ тема о којој ћу мало шире дискутовати у наставку, после пластичног примера титл-парадокса - у даљем тексту ћете видети пример два кратка одломка - једног на хрватском и једног на српском језику. Без обзира на то који је ваш матерњи језик, слободно у коментару наведите који сте одломак лакше разумели.


Прво имамо одломак из драме “Господа Глембајеви" Мирослава Крлеже, екранизоване 1988. године (без титлова):


ЛЕОНЕ: Ти и Силбербрандт и Пуба савршено сте слични. За Силбербрандта је читав проблем у седам сакрамената, за Пубу у цесторедарственом реду, а за тебе у штофвекслу! Анамнеза, статус праесенс.23 Казнени закон и свети Тома: све претпотопне професије! Ви, доктори, да сте логични, ходали бисте у реверенди као и попови! Европски адвокати у својим таларима схватили су ствар с праве стране. Свећеничке сутане и ваш материјалистички штофвексл? Те ваше материјалистичке идеологије никако вам не пристају! Какви сте ви материјалисти? Увијек ступате тихо, отварате врата мистериозно као чаробњаци. Ви плашите пацијенте! Пацијенти леже пред вама на столовима као антикне жртве и ви их кољете божанству своје дијагнозе, анамнезе, штофвексла! Молим ја тебе: никада нисам ни једном адвокату ни доктору вјеровао ни слова!


Затим имамо цитат из филма ”Жикина династија 2”, у режији Зорана Чалића, из 1986. године (серијал фришко титлован):


Жика: Ту је!

Милан: Откад се он бави фотографијом?

Жика: Не! Немој да му осветлиш црну комору!...Шта се чудиш, видиш да развија звучни филм.

Милан: Добро, је л’ он снима филм или развија филм?

Жика: Пст! Дођи овамо!

Милан: А шта сад раде?

Жика: А сад испирају филм.

Милан: А сад га суше, је ли?

Жика: Окваси грло и дај паре...

Него, да се ми вратимо на поменути политички аспект: Јуче сам прочитао чланак зарад којег сам и навратио на овај сјајан сајт, а у којем колега Ноам Чомски говори о десет стратегија манипулације људима и који ме је навео да се вратим на размишљање о свему што се издешавало, ономе што се још увек дешава, али и ономе што нам тек следи. Почео бих овако:  Језик је најбитније национално обележје данашњице - битније од заставе, грба, црвених слова у календару и аутохтоног мезетлука и напоја. Самим тим што је од толике важности за национални идентитет, језик једне суверене државе мора имати и сопствену аутономију, сопствени суверенитет. Уколико један језик не испуњава ове предуслове, не може се на правилан начин употребљавати као оруђе националног освешћивања и масовног ”усмеравања”, јер постоји бојазан да ће у свом нерафинисаном облику и даље каљати процес успостављања идеолошке матрице редундантним елементима сродног језика несродне и мрске суседне идеолошке матрице. Језик можемо посматрати као организам склон дресури на ужем плану, а на ширем еволуцији.

- Ако посматрамо поменути ужи план у националном оквиру, добијамо узајамну условљеност која доводи до националистичке експанзије - језик јача национализам, који инсистира на јачању језика као сопственог обележја и спирала се неумитно размотава.

- Са еволутивног аспекта, језик се мења сувише тромо за унутар-генерацијска идеолошко-географско-демографска превирања, те га је неопходно "озрачити" не би ли се са преспорог процеса еволуције "прешалтао" у стање муњевите мутације. Иако су лингвистички закони прилично јасно дефинисани, нужда закон мења - семантика прелази у политику по месту творбе, дијалекти метаморфозом прелазе у језике, а банана прелази у краставац (у недостатку бољег поређења). Што је брзо, то је и кусо – они који су пазили на часовима биологије сетиће се да овакво галопирајуће мутирање ретко резултира позитивним исходом – нинџе корњаче су изузетак.  У потрази за истомишљеницима или барем онима који ће успешно оспорити моје ставове, на широком нам интернету наишао сам, гле чуда, на текст који се бави управо овом тематиком, управо на овом истом сајту - Језик и национализам - и изненада се мој коментар од пројектованих десетина хиљада речи свео на ово што видите пред собом. Аутор текста Јелена Галл, аутор књиге "Језик и национализам" Сњежана Кордић, а првенствено проф. др Ноам Чомски наводе ме на туробну помисао да је сам језик пример катастрофалне мутације која се грешком природе одржала код недовољно развијеног људског бића, попут пиштоља који је доспео у руке мајмуна, али и дају наду да има оних који су у стању да сагледају суштину, да има изгледа да ће се ова, још једна у низу несретних метафора, локализовати од стране будућих, мудријих и разборитијих корисника усмено-писмене комуникације.

 

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.