Из другог угла

Mirna / 13. септембар 2012

Рођена сам и одрасла у Бањалуци. Какав клише...Наставља се прича о годишту, професији, брачном статусу уз обавезно: „ Бања Луку ћемо направити бољом и љепшом!“

Бања Лука је увијек била једна једина. Једноставно-моја. Све године избивања, снагу сам проналазила у  познатом мирису и неодређеном немиру када чујем гласове људи које не познајем, али слуте све скорији сусрет с мојим градом. Свима неочекивано и необјашњиво, враћам се кући. Не нацртаној, са шареним крововима и прозорима; корачам познатим, старим плочама, неравним и блиским, двориштем које је центар свијета и води до врата иза којих се спавало спокојно, онако како спава ум млад и зачаран свим својим: људима, звуковима, бојама...мој град.

Године пролазе. Још понекад украдем ноћ у којој има мјеста за сјећања. Најчешће бјежим, јер их чувам да се не потроше као старе плоче моје куће које више нема. Да бих могла да се препустим, недостаје много тога. Да бих се препустила, писала, стварала или слушала, потребан је унутрашњи мир. Спокој, снага и храброст да се препустим. Покушавам вратити старе мирисе мог града. Недостају ми велика дјела која су ме заувијек обиљежила; имам петнаестак година, путујем сама и на паузи не уђем у аутобус који одлази без мене. Непознати људи ме стављају у ауто, јуре за аутобусом, заустављају га и враћају ме у сигурност. Машу ми - чувај се други пут! Велика дјела која су се радила срцем, која се никад не заборављају и која се понављају тако да свако наредно жели да буде веће. Имала сам друга, сви који су уз мене су га такође имали. Човјек огромног срца, без страха и без размишљања нас је све задужио безброј пута. Симболично, и он је нестао. Не корача више овом земљом, отишао је слутећи да долазе времена у којима за велико срце и образ више нема мјеста.

Сјећањем враћам оно што смо изгубили. Гледамо се са страхом, испод ока. Одмјеравамо, рачунамо, процјењујемо, сумњамо. Ако си љубазан без разлога, сврставају те у мање вриједне. Не знаш кодекс понашања! Ако си моћан, намргођен си, галамиш, омаловажаваш и представљаш силу. Ако си безазлен, не вриједи трошити вријеме на тебе. Испадаш из игре. Тражимо друге, оне који се неће збунити ако причаш у шифрама и одрађујеш нешто испод руке. Ако не схваташ, испадаш.

Највише туге изазову они који ми кажу: „ Зашто у политику? Шта ћеш ту? Ништа нећеш промијенити!“ До сутра бих писала о свему оном што души недостаје. Осудиће ме и једни и други: једни, јер моћницима не пристају емоције, други- јер је политика озбиљна ствар! Гдје је биографија? Набројати титуле, награде, одликовања и упаковати у прикладано породично окружење. Борићу се и залагаћу се!

Зар је то потребно напомињати? Прво, да вратим магију и еуфорију кад идем међу своје људе, у свој град, да знам да сам у центру свијета и да је то једино мјесто гдје желим да будем. Друго, да се такмичимо ко ће учинити више за оног поред себе, да задивљујемо једни друге малим-великим дјелима. Треће- за све оне животне ствари које ће поправити квалитет живота, али све оне, данас модерно назване „програм“, произилазе из ове двије поменуте. Вјерујте ми, лако ћемо научити изгласати одлуке! Лако ћемо савладати бројеве и расподјеле! Лако ћемо се учланити у одборе...Сва врата се отварају када откључамо старе вриједности, прашњаве и застарјеле, криве као старе плоче што воде до наше куће-оне од чврстог материјала, старомодне и заборављене, али спокојне и постојане. Оне су ту, само су их од нас сакрили.

Могу да вам пишем о програму. Он је јасан, употребљив и остварив. Доћи ће на ред. Почињем из срца, јер је након њега све лакше. Ту смо затајили. Допустили смо да га ушуткају. Моје се пробудило. Моја професија није политика. Предајем клавир у Музичкој школи. Радим као судски тумач за холандски језик. Не сналазим се најбоље у кампањи, па данас носим плакате у своје насеље, тамо гдје сам први пут осјетила сва велика дјела. Излазим из аута и видим свој плакат. Неспретно је залијепљен, стоји мало укосо на стаклу које рефлектује сунчеве зраке. Хвала му, јер иако нема ријечи којима могу да опишем осјећај који ме обузме када видим да су моји - огорчени на политику, незаинтересовани на живот изван неколико столова за којим читаве дане гледају телетекст и броје голове, некако пронашли мој плакат и поставили га између себе пркосећи свим политичким студијама и истраживањима, морам да сакријем да су ми отворили срце. Ипак, политичарима у једној озбиљној кампањи емоције не приличе.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.