Леона: Зовем се Ивана и дебела сам...

"Ивана, ја ти и не говорим неке ствари да те не бих повриједио", рекао ми је ту ноћ на мору.И ја сам тога била дубоко свјесна. Тихо сам јецала цијелу ноћ без гласа да не би осјетио да плачем.

Lilly / 01. јул 2019

Танка оштрица жилета резбарила је моју бутину. 
Држала сам мирно руку да не покварим равне линије које су сјекле моју кожу и месо. Мрзила сам наслаге меса на својим костима и нисам осјећала ону бол која ме гушила у прсима. 
Када премјестиш бол на неко друго мјесто она постаје небитна. Сва та крв што се слијевала низ моју ногу била је у ствари олакшање. Као да је с њом истјецала она бол којиа се замотала у клупко у мојим прсима. 
Повукла сам још двије равне црте да осликам тај акварел бола, да га бар могу лоцирати. Онај у прсима нисам могла. Био је ту и гушио ми грло. Сад имам бол у нози коју могу видјети, дјеловати на њу, обрисати крв и кренути даље..

Зовем се Ивана и дебела сам. 
Најрадје бих узела некакав скалпел и тргала то месо које ми се заљепило за кости и колико гот се трудила не могу смршати. 
Имам седам килограма вишка, тако бар показује вага. По мом мишљењу то је пуно више. Многи ми говоре да умишљам. Но мени су свједок његове очи пуне празнине.
Мој дечко је јако добар, али воли мршавице и то је у реду, не приговара, само понекад даје добронамјерне савјете како да утегнем своје тијело.
Обрисала сам крв, ране су пекле и жариле. Али сам осјећала некакво олакшање.
Данас крећем на још једну дијету. Палим цигарету и мисли ми одједном преплави вал среће. Замишљам како ће бити кад смршам. Моћи ћу се скинути у купаћи костим кад сам с њим и пливати. Волим пливати.
Претварам се да не волим море и да ми је то досадно само да се не морам скидати. Задњи пут кад смо ишли на море, док је љетни повјетарац кроз прозоре собе носио мирис мора и борова, а он спавао, хтјела сам се искрасти у сред ноћи и отићи до обале и пливати. Остала сам ипак у соби и увјеравала себе да сам потпуно сретна. Он ме воли, можда не на начин на који бих хтјела али ме воли. Не мора ме гледати као божанство, моје тијело није храм, више наликује на накупину блата залијепљеног на кости.
Сад сам на дијети и размишљам о неком третману лица јер он не воли боре. Ја волим сваку његову бору, без ње он не би био он, али ја сам свакако "на своју руку" 
Он је сликар и може имати какву жели, што ми је неколико пута обзирно натукнуо када сам се нешто зезала.
"Ивана, ја ти и не говорим неке ствари да те не бих повриједио", рекао ми је ту ноћ на мору.
И ја сам тога била дубоко свјесна. Тихо сам јецала цијелу ноћ без гласа да не би осјетио да плачем. Срамила сам се свега што јесам у тим неким тренуцима. Осјећала потпуно безвриједно. Престала сам приговарати и најчесће се осјећала као његова сјена нацртаног осмијеха.
Слика неке генијалне апстракције у којима се назире женско тијело. Савршено женско тијело. Неколико пута је покушао насликати мене, питала сам се зашто су увијек у тим цртежима сузе на платну.
Ваљда зато сто плачем често.
Не кривим га. Ни ја не волим то своје месо, та мржња је отишла тако далеко да га сјечем жилетом, да га повриједим, да нестане с мојих костију.
Ова дијета мора успјети. Већ сам се смјешкала хаљинама које ћу носити. Онда ће ме волити онако право и можда на његовом платну угледам понекад и своје тијело.
Већ након мјесец дана осјетила сам промјену на ваги и хлачама. Али и огромну вртоглавицу. Но, нисам хтјела да ми ништа уништи срећу. Гладовала сам и уживала у томе.
"Ивана, Ивана, пробуди се", осјетила сам шамаре на лицу и воду на врату којом ме полијевала пријатељица док сам лежала на поду уреда. Не сјећам се како сам доспјела на тај под, само се сјећам измаглице у мојим оцима, трен прије падања у несвијест.
Звук хитне је парао јутро, викала сам да сам добро, но нису ме слушали. Болница, инфузија, налази крви били су толико лоши да ме нису пуштали на миру, боца за боцом инфузије се улијевала у моје вене а ја сам плакала јер је моје тијело капитулирало.
Млада докторица на вратима, пријекоран поглед....
"Ивана, зашто си то урадила себи..кажу у уреду да ниси јела данима?"
Нисам могла причати, вилица ми се згрчила од бола.
И он је дошао, узео ме лагано под руку и извео на клупу испред болничког одјела.
Пријекорно ме гледао.
"Јесам ти рекао да то не радиш, боље узми утеге и тренирај, овако ћеш само оболити а и опустит ће ти се кожа и месо. Немаш мишића и требаш тренирати.
Још сам јаче стискла огртач јер, истина, нисам била затегнута, сила гравитације учинила је своје, осјећала сам се млохаво и безвриједно.
И ја сам некада сликала и увијек сам се надала а и они блиски мени,да ћу опет почети. На моје цртеже би рекао пар опаски, ок су, има пуно горих..као кад дјетету дајеш утјеху.,,у ствари,сада мислим, да их се стидио, што ме горе болило него онај поглед на моје тијело.
Ја сам његове слике обожавала, од оних на којима се назиру савршена тијела неких других жена до оних о животу, смислу, бесмислу..свима сам им давала имена.
Као да је важно сликање, ја само желим да видим тај плам у његовим очима.

И онда, ниоткуда, на клупу до нас је сјео пар. Она и он у неким касним педесетим. Имала је разбацану косу, цијелу лепезу бора..а он, мушкарац до ње...он је гледао у то лице као у ремек дијело божанског стварања.
Држао ју је за руку и гледао. То је тај плам, у себи сам викала. И није она ни мршава, ни млада ни лијепа, сва љепота свемира се слила у његова два ока...
Оштар бол ми је пропарао лијеву страну у прсима..рекла сам му да иде..
Био је диван цовјек али није био за мене, била сам превише несигурна у себе и нисам била за њега.
Гушили смо једно друго, чак је и престао сликати јер сам на његовим сликама препознавала тијело жене коју је јос дијелом волио када је био са мном. Плакала сам често зашто сам му показала бол и чекала да опет крене сликати, више ми није битно било што ће сликати само да слика.

А сада..
Гледала сам га како одлази и себи говорила: Проћи це...
Осјећала сам бол али и неко олакшање.
Нисам више била на том вјечитом перону чекања. 
Чекам да смршам, чекам да ме заволи, чекам да спомене заједничку будућност, чекам да се уселим на његово сликарско платно..
Више нисам чекала ништа.
Јер узалуд тијело, узалуд дијете, узалуд моја љубав..
Не воли те Ивана на начин на који зелиш и никада те неће гледати погледом којим овај мушкарац гледа жену. Волио те је због твоје љубави која је била као ураган.
Бацила сам уплакане очи на онај пар на клупи..

...А онда су се болнички паркови одједном претворили у поља лаванде а бетонске чудовишта иза те клупе сличила су на вјетрењаче на неком усамљеном брду. Самоћа те стисне понекад јаче кад угледаш те неке слике у пролазу.
Њих двоје, гледали су се на тој клупи. Тај поглед у његовим очима брисао је сурове крајолике града који је ждерао буком трамваја још једно предвечерје.
Гледао је у њено лице као да је ремек дјело божјег стварања. Сасвим обично лице испресјечано борама. 
А она..учинила ми се тако лијепа....
То лице среће брисало је бразде на њеном лицу, године.. Несавршености су се претварале у склад надземаљске љепоте.
А поља лаванде губила су се у неком сасвим обичном прољетном предвечерју...

Сви људи који уђу у наше животе науче нас неким новим спознајама о самима себи, размишљала сам послије мјесец дана. 
А на мом штафелају без срама се смјешкао љубичасти акварел поља лаванде.
У сутону...


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.