Фацебоокито ерго сум

psiho87 / 05. јул 2012

Друштво се мијења. Лјуди постају чврсто везани уз своје рачунаре- овисни су о рачунарским играма, користе рачунаре у професионалне сврхе, постају овисни о интернету којим су повезани с цијелим свијетом... То наравно мијења њихов живот, обичаје и навике. Јављају се нови облици комуникације, а просторна удаљеност не чини никакву препреку да послана порука не буде примљена у секунди хиљадама километара далеко. Развој информацијске технологије и глобална умреженост узроковали су најбржу друштвену промјену у хисторији. Већ је 1964. МцЛухан створио израз "глобално село", предвиђајући развој глобалних комуникација које су помјериле све границе.

Интернет пружа алтернативу, људи тамо проналазе оно што им недостаје у стварном животу. Главна разлика виртуалних и стварних заједница је што виртуалне нису заједнице у правом смислу ријечи, оне су симулација стварних. Нјих се не може пронаћи на карти, не може их се видјети. Учесници виртуалне комуникације разговарају текстом, најчешће се не гледају у очи и не чују глас један другом. Такођер недостају врло битни комуникацијски знакови, попут гести, интонација, израза лица, говора тијела... Поставља се питање како је могућа комуникација, а поготово нешто више од разговора, у таквом "хладном" медију?

Питање је заправо колико комуникација на Интернету заиста утјече на промјену понашања у стварном животу. Занимљиво је како људи почну стављати "смиле" знакове у разгледницама или кад у комуникацији лицем у лице желе ставити "смајлић" јер се "не могу сјетити" како се то физички ради Изгубљеност у свијету који се непрестано мијења може довести до отуђења и избјегавања суочења са реалитетом, што је пут у стрес и психичке поремећаје. Карактеристике овисника о интернету су да занемарују догађања ИРЛ (ин реал лифе, стварни живот изван мреже). Већину познаника и пријатеља имају на интернету. Уколико их се прекида у активностима на мрежи, осјећају нелагоду. Нису у стању контролисати укупно проведено вријеме, започну неку активност (рецимо провјеравање порука) а заврше у сасвим другој, небитној активности, и од тога немају никакве стварне користи, осим што су протраћили вријеме.

Наилазећи на препреке, проблеме, суочавајући се са осјећајима одбачености и усамљености неке особе бјеже из реалности у имагинарни свијет гдје стварају идентитет какав желе, и живот какав прижељкују у стварности. Временом, постају овисне о интернету, јер почињу да живе само тим имагинарним животом, све више и више се повлачећи из реалности. У овој интернетској "овисности" не постоји апстиненцијска криза, већ само одређена нелагода ако се не може поновити уобичајено понашање кориштења неког Интернет сервиса. Овај је поремећај везан уз неуротске сметње, нешто као присилно понашање - на примјер, слично тиковима. Као када би прао руке четрдесет пута дневно, провјерава е-маил исто толико пута. Није запажено да би сви људи који користе Интернет могли постати "овисни". Уколико сте сатима непрестано на интернету, евентуално вам се може десити да имате главобоље или узнемиреност услијед изложености зрачењу монитора (електро-смог) или проблем због превеликог телефонског рачуна!
Процес алијенације (отуђења) модерног човјека доводи до намјерног издвајања од реалитета. Ово је битно различито од професионалаца који стално "висе" на интернету као систем администратори, еб мастери или услијед неког другог посла, што је друштвено прихватљиво. Они су често сретни када могу имати одмор од напорног посла на Интернету, за разлику од "овисних" којима је "бити на интернету" само по себи сврха.

Зависност од интернета представља савремени облик зависности који означава стање појединца у којем употреба интернета представља доминантну животну активност која га изолује и ствара негативне посљедице и по њега и по околину. Овај облик зависности је релативно нови социјални проблем и нова болест.

У оквиру зависности од интернета проблем представља све присутнија зависност од сајтова за друштвено умрежавање. Интернет сервиси за друштвено умрежавање су сајтови (странице) које за циљ имају стварање виртуалне заједнице људи са заједничким интересовањима и активностима, заинтересованим и за истраживање интересовања и активности других. На овим сајтовима корисници се могу дружити, учлањивати се у групе, додавати пријатеље и слично. Процјењује се да тренутно у свијету постоји око 200 сајтова за друштвено умрежавање, а најпознатији су МСпаце и Фацебоок. Фацебоок је настао 2004. године, а данас има око 200 милиона корисника. У Србији је забиљежено 5% зависника од Интернета. У Кини има 24 милиона зависника од интернета и скоро половина њих има између 18 и 30 година.

Зависност од друштвених мрежа може се објаснити великим бројем доступних сајтова, вишком слободног времена и недовољним обавезама. Ова зависност такођер може бити протумачена као резултат недовољног надзора од стране родитеља када су у питању млађи корисници.
Разлог за опсједнутост новостима из туђих живота на друштвеним мрежама се може схватити у оквиру афилијативног мотива те свијести о амбијенту, која постоји у сваком појединцу. То значи да не морамо бити у комуникацији са својим окружењем већ је довољно само постојање свијести о њиховом присуству како би се створио виртуални осјећај сигурности, који је урођен и наслијеђен од предака који су живјели у чопору и осјећали се заштићено само уз већи број људи.
Зависност о друштвеним мрежама се такођер може објаснити физичком удаљеношћу људи једних од других, отежаним условима за путовање изван државних граница, немогућношћу сазнавања у оквиру постојећих средина па је неопходно тражити потребне информације.
У цбер-простору, посебно на друштвеним мрежама, људске потребе се све више могу задовољити. У промјенљивом свијету, гдје је моћ мјерило знања и гдје се занемарују многе традиционалне вриједности у корист модернизације, потреба за интерперсоналним контактом и за припадањем заједници израженија је него раније, а истовремено исто тако потиснута и без могућности остварења у реалним животним условима.
Потреба за учењем, успјехом, самопоуздањем, признањем и самопризнањем све више се реализује у виртуалним, цбер свијетовима. Могућност стварања властитог идентитета по жељи даје сигурност, а како нема унапријед очекиваног страха, лакше је приступити другима јер нема могућности разочарења, као рецимо у стварном животу.
Друштвене мреже омогућавају испуњење потребе за самоактуализацијом, али истовремено све више потискују жељу за припадањем стварном свијету. Одлазак у виртуални свијет више није краткотрајни бијег од реалности и начин опуштања већ постаје једини признати свијет за све обимнији број корисника. То би могла бити урођена слабост личности, да поклекне пред сваком препреком и проблемом, не суочава се са њим, него га рјешава на тај начин што бјежи у свој свијет и гледа већину дана у екран рачунара.
У већим градовима са огромним бројем људи, људи су отуђенији, губе везе и нормална комуникација слаби, све више и више се отуђују, а да не би били усамљени пријатеље, контакте, пажњу траже у виртуалном свијету. Колико је та потреба распрострањена, јасно нам говоре подаци о броју корисника друштвених мрежа. Уосталом, колико ваших познаника нема профил на Фејсу?

5 знакова овисности:
Пропуштате сан због кориштења Фацебоока
На Фацебооку проводите више од 1х дневно
Опсесивно проналазите некадашње пријатеље и љубави на Фацебооку и комуницирате с њима
Игноришете пословне обавезе због Фацебоока
Помисао на напуштање Фацебоока изазива немир

До наредног сусрета у цбер свијету, поздравља вас психо87


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.