Добродошли у Чернобил. Популација - НЕМА

Isak_Lazev / 23. октобар 2012

Јесте да није патриотски од мене, али ја више ни домаћу музику не могу да слушам. Кад год да прелазим границу, радиоактивност Гајгер-Милер бројача који се налази негдје повиш мјењача у аутобусу указује на Чернобил. Ако је Србија земља на брдовитом Балкану, Босна је земља на кишовитом Балкану. Само што смо сами провајдери кише. Од суза. Није среће да је од зноја, радничког и квалитетног. А шта фали? Негдје на аутопуту Београд – Загреб, код скретања за Бабину Греду, радио таласи продиру из Босне до антене аутобуса. Тако почиње. И завршава, јер ми смо на крају већ одавно. Заправо, по дефиницији Босна је простор који спаја крај са крајем. Добре вибрације радија 202 или Радија С престају, а преузимају Радио Слободна Европа, Воице оф Америца, Радио Републике Српске, или било који други који почињу са својим даноноћним бомбардовањем шта је ко коме рекао и ко је коме матер. Ни ријечи о томе шта је ко учинио. Јер и није. Јер и неће. Јер и не може. И, интересантно, на граници је вазда магла. Очигледно је онај последњи који је излазио угасио свјетло. Оно што је остало је брауновско кретање, без неких посебних закона, више статистичко, механичко, зато што мора, зато што се сударамо када идемо да испросимо тај дневни хљеб. Стварно се надам да је квантна механика у праву када каже да постоји бескрај универзума са некаквим другачијим исходима. Па у једном од њих, бар у једном, мора бити нека Босна која је галактичка империјалистичка сила. Замисли два џедаја како кажу један другом: „Усе тхе Форце, болан!“, или „И феел ба соме дистурбанце ин тхе Форце!“ и онда изваде своја два свјетлосна мача са позлаћеним дршкама, јер је Босна у том универзуму технолошки напредна да њени научници нису појам са Вукајлије, те има довољно злата да може да дозволи да њени мировни витезови носе позлаћено оружје, и одјашу на својим јуришницима негдје у један од залазака, јер смо колонијализовали животом настањив систем са два Сунца. Тамо смо негдје ми некоме Високи представници. Радије бих много писао о тој Босни него о овој у којој сам. Или нисам. Енивеј, дигресирам, и улазимо ми тако у Босну. Граничар са све донираном граничном опремом само попријеко погледа пасош или личну и тихо продужи даље. Некад некоме са неким европским пасошом добаци: ,,Благо теби.“ И искулира даље. Зна и он да је сувисло да каже „Добродошли“ кад зна да се ту нико не зауставља када путује. Не путује се у Босну, него кроз њу, до неког циља, одредишта. Само се слонови враћају ту да умиру. Мада и они су чули да је у Аустралији јефтиније гробно мјесто. Стварно покушавам бити оптимистичан по питању моје земље, али се увијек то окрене на набрајање шта не ваља. Ваљда, јер толико тога не ваља, да никад не стигнеш да набројиш све. Али је примамљиво да бројиш.

А тек људи. То је тема за себе. Морам да признам, нашем народу треба дати Лјубичасто срце за храброст. Али због онога каквим су нас начинили, само би смо то срце погледали и рекли: „А кој’ курац да ја сад радим са тим? Дјецу ми то неће на’ранит!“. Убили су нам национални оптимизам и идентитет. Они. Ма чек мало, који су ти „они“ који имају право на засебне наводнике? Загребеш мало и видиш, то смо само ми, опет ми. Јеботе, стварно смо људи говна. Да комшији цркне крава, нема шта. Да се истог тренутка пронађе лијек за све ракове, сиде и све друге болести, наш Босанац би рекао: „Их, не’ам ја паре за тога!“ и наставио би даље да шутира каменчиће подераним ципелама, јер још није легла септембарска плата. Од деведесет треће. „Научници открили нови планет, насељив за људе.“ наслов у новинама само даље листамо уз коментар да је то још једно лажно спуштање на Мјесец. Што после Армстронга никад више нико пет пута није био. Ма дај молим те. И све те Нобелове награде. Чист непотизам. Како да једна Европска унија или Обама да добију награду за Мир. Ма молим те. Али зато онда окренемо на страну на којој је Силајџић Додику, а Додик Комшићу, а онда сви народу. То нас забави, јер наше новине не дају судоку и укрштеницу. Једва чекамо да видимо како ће даље да нас лешинарају. Јер то смо постали, лешинари – зомбији. Од када је то све постало „Не окрећи се Сине“?

 Још када ме присиле да бирам, да ли је моја земља Босна или Република Српска, а ја бих  најрадије рекао да је то Перу. Јесте ли чули каква је њихова музика? Соул за душу.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.