Дневник апсолвентске кризе

LaMaga / 07. август 2012

Будим се неодморна и у мини паници, као стално у посљедње вријеме. Прва ствар коју радим, а мрзим што је тако, је да палим лаптоп.  Провјеравам маил. Нитко није одговорио на милијун маилова које сам послала, тражећи посао или како бих рекла ''било какав облик сурадње''. Звучи поприлично очајно, знам. Али не кријем свој очај, дезоријентираност, збуњеност и страх. Посљедњих сам шест година провела у већем граду, с повременим путовањима и стипендијама у још мање или веће градове. Али овај пут је другачије. Будућност останка у маломе мјесту у којему се нисам могла замислити нити са тринаест, а камоли с двадесет и пет, све је ближа.

Нисам једна од оних што бахато желе остати живјети у великом граду по сваку цијену. Далеко од тога. Велики ме градови знају избезумити људском патњом која је очита на сваком кораку, и повременом дехуманизацијом. Иако звучи као клишеј истина је. Нпр. Мадрид је прекрасан, али поред прекрасних паркова, музеја, ресторана и кафана, остају у сјећању и слике имиграната, ситних лопова, ексхибициониста (једнога додуше, а био је уједно и имигрант), сиротиње која чека на ред у јавној кухињи, проститутки које су на сваком углу већ од раног послијеподнева. Дајем само сликовити приказ, да се види да нисам од оних који велике градове проматрају ружичастим наочалама. Но, навикне се човјек и на музеје, размазе га Далí и Пицассо, који успут речено, има бесплатан улаз за све грађане од седам навечер. А код нас...Ех, код нас. Е сад би овдје могао доћи роман о томе како је код нас, али други пут о томе. 

У Загребу у којем сам студирала не волим јавни пријевоз, не волим скупе животне трошкове. Али постоји неко достојанство живљења. Постоје добре плаће за оне који нађу добар посао. Постоје шансе да посао не мораш тражити преко везе. Постоје шансе да нећеш радити за људе глупље од себе.  А код нас, досад немам аргумената за тврдити исто. Прво искуство ''интервјуа за посао'', под дебелим, дупло болданим, наводницима прошло је тако да сам након разговора умјесто на посао позвана на каву на којом бисмо размијенили своја знања страних језика за мутуал бенефит/плеасуре.  Умјесто користи и задовољства овај ме позив натјерао на повраћање. Дакле, тако то иде. Ако имаш 25, пристојно се уредиш и понашаш на разговору за посао, настојећи бити професионална, ниси ништа више од клинке којој се може упуцавати под кринком пословне понуде. Можда ово и није било упуцавање, али ми је интуиција рекла да с дотичним неће бити никакве будуће сурадње.

Размишљам о путовањима, о раду негдје вани.  Немам кинте скоро ни за каву, а камоли за пут у Француску у којем дуље вријеме размишљам. И није да немам те кинте јер сам лијена, него зато што је посао готово немогуће наћи на властиту иницијативу. Не желим с 25 питати родитеље новац. Не желим ни погледати број маилова које сам досад послала тражећи било што. Добила сам један једини одговор. Да ће се јавити ако буде потребе. А сви знамо да је потребе у овој земљи више него можемо и замислити. Настојим бити оптимистична, слушати ове око себе ''Ти само заврши факс, бит ће нешто...'' И све мање им вјерујем.  И све мање вјерујем себи, а то је најгоре.

Очито је вријеме за спаковати снове у црну врећу за смеће, и напокон постати практична. Радити шта год, било гдје, радити, зарадити, платити рачуне па опет испочетка. Шта ћу ја у Француској, у Шпањолској, било гдје, ма каква путовања, шта ти је. Каква умјетност, каква књижевност, хахаха. Ти си из БиХ. Стој гдје јеси. Ионако нигдје није љепше. Види наше људе, види наше земље.

Друга је опција спаковати оно мало ствари и храбрости и преосталих снова и правац у непознато. Ал није живот Кероуацов Он тхе Роад. Живот је комшилук, живот су друштвене обавезе, живот је дужност. Три точке, три ускличника. Стоп.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.