Демократија у БиХ: ђе ба запело?

Колико смо ми, као народ, заправо спремни за демократију? Мало до нимало. Наш процес транзиције се може једноставно описати - из једноумља у малоумље.

cutahija.haris / 15. април 2019

Пише: Харис Ћутахија

Мислиш да заслужујеш боље? Знаш ли за шта се странка за коју гласаш залаже, конкретно? Не знаш. Јеси ли икад прочитао њен програм? Ниси. Јеси ли гласао за њу након што није испунила оно што је обећала за прошле изборе? Јеси. Јеси ли ушуткивао своју дјецу кад дигну глас против владајућих због сестриног малог који ради у државној фирми? Јеси. Јеси ли икад полицајцу дао цвају да ти не пише казну? Јеси. Јеси ли икад медицинској сестри купио бомбоњеру да те пусти преко реда на преглед? Јеси. Јеси ли своју високообразовану дјецу пустио да иду на бауштел у Нјемачку? Јеси. Јеси ли онима који изађу на протесте пред ТВ-ом псовао мајку хулиганску? Јеси.

Ето видиш да не заслужујеш. Зато шути и не таласај. Живи за 350 марака и на годишњем одмору окопавај кромпир. Унук ће ти се звати Ханс и нећеш га никад видјети.

Колико смо ми, као народ, заправо спремни за демократију? Мало до нимало. Наш процес транзиције се може једноставно описати - из једноумља у малоумље. Демократију не схватамо као прилику да сви имамо право да живимо свој живот, већ као прилику да сад ми будемо већина у својој микро-средини и наметнемо друштву своје једноумље и да линчујемо све који се не уклапају у то. Зато млади иду из Босне и Херцеговине. Не само због тога што овдје тешко нађу посао, већ због безнађа и јер се вртимо у круг већ двадесет година. Реторика је иста. Држава не иде напријед зато што не знамо искористити предности демократског система.

 

"Права дефиниција лудила је понављати исте поступке изнова и изнова, а надати се другачијем резултату." Алберт Ајнштајн

Демократија подразумијева да знамо за кога гласамо. Да знамо за шта се залаже странка за коју гласамо. Да знамо шта нам кандидат за којег гласамо обећава да ће урадити уколико добије повјерење. Да смо се тако до сад понашали, све би било другачије. Од 1996. године до 2018. имали смо опће изборе шест пута. Локалне, исто. Замислите да смо кажњавали лажи. Замислите да неко ко не испуни предизборна обећања, барем већину, више не добије наш глас. Резултат таквог кажњавања би био феноменалан. Странке више не би обећавале нешто што не могу испунити. Програми би били реални и мјерљиви.

Излазак на изборе није привилегија. То је дужност која не подразумијева пуки излазак на изборе већ и информисано гласање. Морамо знати за кога гласамо и зашто гласамо. Морамо читати програме странака и у току мандата пратити њихов рад. Од странака требамо захтијевати одговорност. Морамо престати гласати за кандидате који су нам лијепи, каризматични или "наши". Требамо гласати за оне који испуне оно што обећају, који ће заступати наше интересе, а не интересе своје странке.

 

Сејо се гнуша запада

Занимљив је феномен како се хвалимо припадношћу Европи, а истовремено систематски бојкотујемо процес интеграције. Позивајући се на патриотизам, негирамо устав наше државе којим су загарантована људска права свим њеним држављанима. Не дамо Западу да нам намеће своје вриједности.

Фуј, комуњаре. Фуј, педери. Фуј, сарајлије. Фуј, фочаци. Фуј, санджанклије. Фуј, цигани. Фуј, буле. Фуј, ћафири. Фуј, мигранти. Фуј свему што нисам ја.

Међутим, то генерише један проблем. Одузимањем људских права некоме ко је у мањини, одузимамо и себи људска права негдје гдје смо ми у мањини. Тако покривена дјевојка не би могла ићи у Бања Луку јер су православци тамо већина, гласач СНСД-а би био грађанин другог реда у Бијељини јер тамо влада СДС, навијача Жеље би каменовали на Бистрику.

То није демократија. Демократија је политички систем у којем бирамо своје преставнике који ће заступати наше интересе, као што бирају и они с којима се не слажемо. То је плурални систем са механизмима заштите људских права. Неко ко је у мањини има право да живи свој живот. Не "у своја четири зида", већ јавно.

 

"Буди промјена коју желиш видјети у свијету." Махатма Ганди

Да бисмо живјели у нормалној држави једнаких шанси, морамо промијенити свој менталитет. Не друштвени, већ свој лични. Ја, лично, требам престати давати мито некоме да ради свој посао за који је плаћен. Ја, лично, требам осигурати да мој представник у парламенту заступа мене и моје интересе. Ја, лично, требам живјети свој живот и пустити друге да живе свој живот. Пустити вјернике да вјерују, пустити атеисте да не вјерују, пустити Манијаке да навијају за Жељу, Хорде зла да навијају за Сарајево. Ја, лично, требам осигурати будућност своје дјеце, у својој држави.

Требамо изаћи из мрачног периода племенског назадног менталитета, мржње и сегрегације и окренути се нормалном животу. Од својих традиционалних вриједности требамо задржати оне позитивне, од религије преузети морал, од Истока мудрост, од Запада демократију и капитал и тако окренути глобализацију у своју корист. У правој Босни и Херцеговини ми живимо заједно, а не једни поред других и бирамо љубав умјесто толеранције. Зато се мој син неће звати Ханс и живјет ће овдје.


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.