- Да не би тако, не би било *вако ! -

Боро Глишић - Аутор документарних филмова и репортажа

BoroGlisic / 08. јануар 2019

Маме – а, могу свједочити- и тате, уче своју дјечицу о свему значајном за њихово здраво одрастање. Од првих ,,посрћућих” корака, па до начина и стила пристојног понашања. Између осталог- због правовременог придобивања осјећаја захвалности- мама ће свом почашћеном синчићу казати:- Хајде, реци-хвала! Али, исто тако, да одбија примити поклоне од непознатих ,,чика и тета”! А, ми старији, преко даривања скрећемо пажњу на себе и ,,купујемо“, од клинаца и клинцеза- приврженост. Додуше, постоје и оне маме, које говоре- само се Богу захваљује(м)- па ми је логично да и своју дјецу уче таквим начином изражавања захвалности. Што,опет, не мора значити да тај мамим синчић, неће – током одрастања-кориговати мамине ставове и прозборити:-Хвала ! Елем, Стевица звани Пилот је, поред мајке учитељице, већ од малих ногу, могао много ,,уљуђеног“ научити и исправним животним путем кренути. Као основношколца , поред вриједног учења, овог дјечака коштуњавог изгледа тијела, привлачило је моделарство и прављење авиончића од дрвета. Док су други клинци из – овог бањалучког насеља Лауш –по ливадама јурцали за лоптом, пентрали се по воћарима и крали миомирисне брескве из пространог воћњака (данас покојне) ,,Економије“, Стевицу су задивљавали летови својеручно направљених авиончића. И ,,конструкциона рјешења” њиховог што дужег боравка у ,,небеским висинама”. Дјечакова заљубљеност у небеске птице, запала је за око комшији Ивици, једном од ,,главних уредника“ у Војном одсјеку- Бња Лука, па је мајци Милки предложио да ,,мали настави школовање у Школи за пилоте“. Син јединац, па још од мужа разведена, приједлог - по којем би и од сина била ,,растављена“- за брижну мајку , представљало је нешто на нивоу увреде. Међутим, њен мјезимац Стевица је био одушевљен са овом идејом о наставку школовања. И, након ,,регрутних” љекарских прегледа – међу првим(рећи ће)- примљен у жељену Школу за пилоте. Остало је, широј лаушкој јавности, непознаница, да ли је то у Мостару или у Батајници,код Београда, јер је Стевица-Пилот , на таква радознала питања одговарао:- мало тамо, мало доле! Ваљда у складу са наученим чувањем војне тајне. Углавном, приликом сваког добијеног одсуства из Школе, одмах по доласку кући и виђења с мајком, одлазио би код комшије Ивице. И, искрено дјечачко-момачки се захваљивао за избор жељеног занимања и животног пута. А,друштво лаушко – углавном ,по ,,професији, дринцерско”- вињацима и ракијицама , чашћавао. Строго научен војничким начином поздрављања, питомац ,,плавац”, Стевица-Пилот је, при сусрету са комшијама и познаницима, елегантним покретом ,,војничке руке” и додиром десне сљепочнице, редовно ,,салутирао“, па тако и при уласку у неку од лаушких кафана. Гдје је друштванце доконих ,,кронера” , жељно ишчекивало његово одсуство,хвалисаве приче о летовима авионом, али – да се не лажемо- много више оно пожељно:- Конобар, донеси раји пиће! На захвале и пропратно-Пилот,свака ти част... временом је у репертоар кафанског комуницирања уврстио и оно,чему га у Школи научише:- Служим народу ! Пилотова редовна и наградна одсуства из Школе, бивају све чешћа, као и ,,зујање у цивилки“ што - осим ријетких у друштванцима лаушких биртија- није привлачило нарочиту пажњу. А, зашто и би, када је Стевица и даље несебично чашћавао и с њима ,,заглављивао”. Од својих ученика, брижна мајка је редовно обавјештавана , у којој се ,,библиотеци“ њен син налази, долазила по њега – љутито се изаламивши на његове јаране ,,фајронаше“ – и одводила кући. Није му вриједило ни измјештање - како је говорио- командног мјеста, на Сарачицу и тамошњу ,,домаћинску кафану“, гдје је брзо и успјешно лоциран. Па је услиједио повратак на ,,главно командно мјесто”, у лаушке кафане. Што због животне исцрпљености и дугогодишњег учитељовања, Милку – недуго након пензионисања – задеси изненадна смрт. А, за Пилотово нехајно понашање , изванредно добро обавијештене лаушке ,,радио Милеве” су – преко својих повјерљивих извора- дошле до објашњења-тумачења. Наиме, Стевицу су у тој Пилотској школи, вртили у некаквој центрифуги, па му се - веле- у глави, нешто пореметило.Али,ето, након мајчине смрти и сазнања да остаје сам са собом, ваљда ће ,,све доћи на своје и како треба“. Али, авај ! У Пилотовом начину живота, наступила је само једна промјена. И,то , баш видљива. Како су се тада испраћаји регрута на редовно служење у ЈНА – као и обреди након сахрањивања преминулих – одржавали под шатрама, није му било тешко да их редовно посјећује. Свакако, уз обавезну пратњу, бар још двојице, лаушких кафанских јарана. Истина, знатно учесталије по сахранама, јер се – о мјесту и времену сахране покојника – правовремено информисао, преко читуља бањалучког локалног ,,Гласа“. Па би,тако, пажљивим прегледом странице са ,,матурантима”( како су их је крстио) , биртијашко друштво обавијестио:- Види, па ја овог човјека однекуд познајем... ! Остало је препричавајуће запамћено , како су му, ономад гуламфери напаковали (чинило им се) збуњујућу подвалу. Преко дијела читуље, у ,,Гласу”, гдје стоји- мјесто сахране покојника, након изрезивања из сарајевског ,,Ослобођења“, прелијепили су – Гробље ,,Баре“ и подметнули Пилоту. Након његовог уобичајеног ,,препознавања човјека”, слиједило је хорско питање:- А гдје ти је то гробље ,,Баре“ ? – Е, јесте будале,како не знате. Па, на Раковачким барама ! Наравно, одмах иза тога друштванце је приступило прављењу стратешког плана за одлазак на сахрану ,,препознатог покојника“, на Ребровачко гробље. Једнако, како се нису одвајали у кафанама,били су сложни и приликом ових сахранских ,,излета“. На челу са самопрокламованим командиром ескадриле авиона – у односу на њих – знатно углађенијим и комуникативнијим. Тек,ето, ради остављања дојма ауторитативности , приликом Стевициног изјављивања саучешћа, један од његових пратиоца је ожалошћенима - тихим сажаљивим гласом- представљао:- Наш пилот ! Иако, редовно ,,под гасом“, учтивост Пилота није напуштала, па тако и након придизања са обилне -,,даче“ . Поздрављање са фамилијом покојника, захваљивање и њима и покојнику(!) на части, нервирало је његове ,,саборце”. На исти начин, као што се он осјећао постиђеним због њиховог истовременог ,,испаравања у виду магле“. Такође, овај дио захваљивања на части и покојнику, код присутних су наилазили на чудне погледе и домунђавања, које је,ипак, примјетио. И донио је одлуку. Стил неће мјењати, а ријечи захваљивања ожалошћенима , мора ,,преобликовати“. А, то је, да тај њему ,,однекле познат човјек” није умро, ни он се не би честито најео. Па, тако приликом придизања са ,,даче” Милутину К., прозбори:- Милутине, свака ти част. Да не би тако, не би било ни *вако! ........ ......... ........... У данима предратних гужвања у БиХ, Стевица звани Пилот је ,,изчезао“ из Бањалуке и скрасио се у једном војвођанском градићу. Да ли због ослобађања од лаушког ракиджијског дружтва или сплетом – по њега –срећних околности, упловио је у брачне воде. Које су му даровале два сина ...

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.