Чуј посао без штеле

ZemljaKulinova / 10. септембар 2012

Не знам да ли се вама дешава да срећете људе који, незадовољни својом ситуацијом, кукају и криве читав свијет и не помишљајући да у свему томе постоји макар и трунка њихове властите одговорности. Посебно су карактеристичне жалопојке по питању (не)запослености. Те треба штела, те конкурси намјештени, те код приватника умиреш радећи, а плата никаква ако је уопште добијеш и слично.

Ех сад, далеко од тога да гајим илузије да се код нас запошљава по реду и закону, а знам и да наши приватници нису мајке Терезе, али дозволите ми да вам испричам кратку причу о свом пријатељу.

Мој пријатељ није Босанац. Рођен је и одрастао у далекој капиталистичкој земљи у којој те нико не мази и не пази, у којој већ дуго, дуго важи правило „јешћеш оно што си зарадио“ и у којој си генерално препуштен сам себи. А опет и јесте Босанац, ако ништа по крви јер му је мати „наше горе лист“, или барем пола листа (друго пола је нека западна, њемачко-говорна земља).

У Босну је дошао 2005. године, онако више туристички, него дијаспорски. Планирао је остати пар седмица па лијепо назад у своју нехуману, капиталистичку земљу. Кажу људи - ако хоћете насмијати Господара свјетова, само му испричајте своје планове. Тако би и у случају мог пријатеља – седмице постадоше мјесеци и новац се истопи као сладолед на врућем асфалту. Остаде га таман довољно за повратак. Али мој пријатељ није размишљао о повратку. Некако му се свидјела ова наша свакодневица, учинила му се лијепом природа која нас окружује, а ни клима му не би мрска. И он одлучи остати.

Али авај, новаца нестаде у потпуности, а као што сви знамо, посла у овој земљи нема. Мислим нема га ни за Босанце, а камо ли за странце из неконвертибилних земаља. Мој је пријатељ од штела имао трафиканта и власника гранапа на чошку, и пар госпођа које су поподне сједиле у парку испред зграде у којој је изнајмио стан. Народски речено, имао је од шаке до лакта. Суочен са реалношћу на крају је морао заључити да је повратак кући најбоља опција, зар не?

Е, па није. Као што рекох он је одрастао у земљи гдје те мазе и пазе само родитељи, а и они док не уђеш у средњу групу у вртићу, па човјек и није баш био навикнут да му проблеме рјешавају други.

Причао ми је - „мене су научили да ако у граду има пијаца мора бити и посла, па сам се лијепо једно јутро, прије него останем и без пара за хљеб, запутио на пијацу на Ступу око 4 изјутра. Стајао сам неких сат времена и све више био на сметњи људима који су ту радили кад ме један од њих упитао који клинац ту стојим и сметам. Ја му рекох како сам дошао радити, а он пита шта би господин желио, а господин рече да би желио било шта легално и неотровно. И док си рекао шта би, ја сам носао гајбе, гурао она колица са палетама и до краја дана зарадио 30 марака од разних газда. Сутра сам дошао поново и док сам чекао да ме неко упосли, пришла ми је цура којој сам помагао дан раније и понудила стални посао, односно да држимо тезгу заједно (у двије смјене, јер је њој тешко радити цијели дан) и да ми даје проценат од зараде. И тако ти ја почнем зарађивати 900 марака мјесечно на пијаци.“

На пијаци је радио неколико мјесеци (укључујући и оне хладне, зимске) док није пронашао стални посао у својој струци у снажној и познатој компанији за еб девелопмент. Заборавио сам напоменути, мој пријатељ је врхунски еб програмер, а сједење у столици пред рачунаром је ипак угодније (и боље плаћено) од стајања за тезгом на пијаци.

Данас радимо у истој, приватној, фирми, додуше на различитим пословима. Каже да је пријаву за посао слао три-четири пута прије него су га позвали на разговор. Чак је прихватио и нижу плату због бољих услова, и могућности напредовања. Је ли ријешио све своје проблеме? Није, наравно. Али јесте започео. Данас је ожењен, има дјецу, није задужен, ради за пристојну плату (мислим и да има и привилегован статус у фирми, нешто као партнер) и размишља о куповини стана. Није лоше за некога без штела, зар не?


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.