Човјек

Less / 19. август 2016

          Човјек је дат од Бога и задат слободом воље. Човјек је рационално и ирационално биће. Човјек је свјесно, несвјесно и надсвјесно биће.

          А човјека чини мушкарац и зена. По свему судећи, ријец је о неком врло компликованом и чудноватом створу. У сваком човјеку је добро и зло, Бог и ђаво. Коју улогу у том човјеку игра жена, а коју мушкарац?

         Ако пођемо од прве жене, Еве, и сјетимо се јабуке коју је дала Адаму, мхм, нећемо добро просудити. Ако пођемо од грчке митологије, Пандорина кутија нас је довела до свих зала свијета. Но, немојте мислити да је све на страни јачег пола. Шта бисте рекли за Свјетлоносца у своје највриједније доба, који олако посрну до самог дна свијета и постаде Принц Таме? Луцифер - Анђео за усавршавање, који није постао свесавршени анђео. Свесавршени сатана који "помаже" људима да скину маске и крену правим путем, или странпутицом. Па нам врхунац ђаволства дође његово признање да је хуманиста.

          Мушкарац и жена, анима и анимус, од којих зависе многи наши изабрани путеви до смрти. А човјек се и послије смрти усавршава тамо гдје је стао: добри у добру, а зли у злу. Супротност мозданих вијуга мушкарца и жене је ријечима скоро необјашњива, а чулом вида врло јасна. Суштина је у овоме: мозак је оку невидљив орган али кад некоме фали, то се и те како види.

           Као припадница женског рода могу ово реци: Ако мислиш да можеш да прочиташ жену, немаш појма колико си неписмен. Ум свих умовања, нас Тесла, каже да је моћ праве жене толико велика, да вјерује, да би лијепа жена, а то це реци лијепа духом, понашањем и мислима, лијепа у сваком погледу, нека врста богиње, ако би се изненада појавила на Земљи, могла да заповиједа цијелим свијетом. Тако велики ум је био само мускарац у цовјеку. Геније, а получовјек. Рекла бих да је Тесла био више ум, а много мање разум. Близак Богу кроз једину њему познату љубав, науку, не ограничавајући се на чула, која су једино што нам разум може пружити.

            Из тог истог разума, као из Пандорине кутије, највише замки сами себи постављамо које ум својим ирационалним осјећањем Бога покушава савладати. Непрекидне борбе: добро-зло, љубав-мржња-безосјећајност, послушност-покорност. Из зла мржња, из мржње покорност због страха. Ове тешке ријечи у цовјеку буде нерасположење, таму. А замислите, Тесла каже да су црне рупе извор свјетлости. Да ли сте некад покушали да јасно погледате сунце? И жмиркајући да успјете да видите у тој силној свјетлости само једну црну тачку? Мени има смисла. Али ми нема смисла да се поред толико обилне свјетлости посветимо тој малој црној тачки.

             Из свјетлости добро, из добра љубав, из љубави послушност. Кљуц човјека је у његовој ирационалној компоненти. Човјек мора стално да ради на себи, јер и кад заврши све друге послове, ту има пуне руке посла. Прије свега, човјек треба да прихвати сам себе. Да се заволи. Не да буде себичан, вец човјечан. Да воли себе, да би научио да воли и друге. Човјек не треба да иде из крајности у крајност. Чини ми се да је златна средина одувијек била правило које је гарантовало најбољи квалитет. Не треба да климамо главом на све и свашта, ни из страха, нити из љубави.

            Имати своју вољу, бити својевољан, је сасвим различито од самовоље. Они који нас воле, разумјеће: И НЕ је одговор.

 

*Овај текст улази у избор најбољих блогова у БиХ на такмичењу м:блогер компаније м:тел


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.