Ћелава певачица

jazzym / 30. август 2012

Врућина је ужасна, имам дијареју...помисао на истурено оделење мог дома здравља ме чини још болеснијом.Случајно имам неколико хиљада на рачуну (најчешће немам), размишљам да одем у приватну клинику преко пута, ал' дјавола, не признаје се боловање од приватника.
На крају се ипак невољно покрећем ка амбуланти која "из даљине изгледа као амбар" (опсервација Министра здравља), а из близа као обор (моје запажање).Први утисак је наравно 50 пацијената "града Чикага, земље Америке и енглеске" који не јуре Джорџа,али зато чекају преглед, што је много већи подвиг. Други утисак је пријатнији, видим обновљена је "масна фарба" на зидовима. Једна госпођа са "лооком" жене чији се муж на брзину обогатио, каже да су ОНИ, тј. виђенији грађан наше месне заједнице дали паре за то. Кажем, "мени нико није тражио, за тако нешто бих увек дала", али у једном погледу којим ме је госпођа одмерила схватим због чега -била сам у тренерци и папучама које вучем по дворишту. Ко би помислио да сам професор... или то више није угледно занимање....или ме је одала она Хартманова Естетика у руци. Понела сам је да читам, јер знам да отуд нећу изаћи бар четири сата.
Они који су успели да седну, претежно старији, видим и није им тако лоше, додје им као начин да се социјализују. Измедју реченица које читам допиру рестлови осталих присутних: А, јелте ви сте удовица?Ето, мени жена умрла прошле године......."Па, не могу више да се борим, кажем му жени се, нећу више да ти пеглам, и унуче 'оћу да видим пре него што умрем! Ал' не вреди сестро, ово неко лудо време..."
И даље прилично концентрисано читам, ове теме ме не интригирају, али почиње да ме интригира сестра за шалтером, рекло би се Ромкиња (о куриозитета!), веома блага и срдачна, штавише фамилијарно комуницира са пацијентима, и сви са шалтера одлазе са неким полетом, и поново пробуђеном жељом за животом. Очарана прилазим шалтеру и кажем:"Извините, морам нешто да вас питам:како задржавате непрестано тај ведар дух?" -"Иииии, да си ти жива и здрава, да ја нисам оваква већ би ми доносили цигаре у Лазу!(психијатриска болница Лаза Лазаревић).
Враћам се на своје нетом уграбљено место да наставим са читањем, и примећујем мало измењен састав. Поред мене је подебља средовечна Ромкиња која ми каже да живи код градске болнице, али долази овамо да се лечи. На моје питање зашто, каже:"Не знам, ваљда што смо Цигани".....Хм,... али ја нисам Циганка па сам опет ту.... не стоји јој примедба, ипак смо ми мултикултурно друштво.
Наилази млада жена, која делује као да ће свакокг тренутка да колабира. Примају је преко реда и упућују у Ургентни центар. Прошарам погледом по чекаоници, видим сви фино ћаскају, а да смо једино та жена и ја заправо акутно болесне.
Сестра на ињекцијама, стално нервозно улази и излази, први пут је видим. У једном тренутку се врата отварају треском.Она излази окренута леђима.Пацијент опасно нагнут над њом је удари по рукама уз коментар "ти си луда". Она почиње да плаче и бежи иза шалтера, тамо већ рида. Видим да нико на саосећа са њом, него чак тврде да јој тако и треба. Крајње је време било да додје министар који ће да рашчисти јавашлук. Видим да морам да будем војска спаса, улазим у шалтерску просторију прилазим сестри кажем да је разумем и подржавам, па и ја радим у школи, знам како је кад ти се натовари неки фрустрирани родитељ.Кажем и да ово треба објавити у новинама и нудим се да то урадим, имам неке везе. Одједном сестра скочи, напрасно престане да плаче:"Јој, немојте молим вас, сви ћемо да добијемо отказ, ови сад једва чекају."
На мом месту на клупи сачека ме Ромкиња.- "Што сте ви школовани бре осетљиви,и што више учите то сте гори. И мени сваки дан кажу свашта, па ја сам весела, расположена.Да ти ја кажем не ваља то учење превише,ће да пропаднеш." -"А, откуд ви знате да сам ја забраздила?,питам. -"Па видим по ту књигу".Реших да променим тему: "А, шта вама говоре, па се смејете?" - "Па тако, сваки дан ми кажу да сам циганка, ја се смејем, да сам глупа, ја се опет смејем, да немам зуби, ја се опет смејем..... и тако."
Бацим поглед на шалтер, променила се смена, сада је ту старији медицински брат. Прилазим и тражим кључ од вц-а. Каже"не може, то је само за нас, пацијенти иду на пијац, у јавни." Шокирана понижена, увређена кажем :"Ово је 21 век!", али он остаје неумољив.Још бешња кажем:"Дајте ми књижицу, идем кући да умрем! Боље тамо него овде!" Медицински брат се окреће и са истинским дивљењем ми каже:"Алал ти сестро!"


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.