Архетипови корупције

Aleksandar I. / 04. септембар 2012

Никад се није толико говорило (и писало) о корупцији као данас. Све дневне новине преплављене су причама о миту и подмићивању, али се увијек о томе површно прича и површно односи према том феномену.

Ми можемо гајити разне представе и социјалне илузије, али истинског друштвеног напретка не може бити без сређивања ствари у главама појединаца – а да би се ствари средиле у глави појединца који намјерава да буде индивидуа и личност, онда тај појединац мора понешто и да зна. О том феномену „трубе“ све наше новине, али нема ни једног новинара који суштински зна на чему то почива.

То су они архетипови, лоши, црни, мрачни, који нам долазе из периода отоманске владавине. Отоманско царство је било административно организовано тако да државни чиновници, распоређени по многобројним покрајинама, нису били „на буџету“ – нису примали плату, него су, када би достигли извјестан степен у хијерархији државне управе те провинције – валије, мутеселими или какви виши достојанственици – сами себи одређивали количину новца коју ће узети. Ту причу прати систем пореза, од трећина, десетина па до данка у крви (аџеми оглан), и преко пореза, званичници би узимали колико им треба и давали својим нижим службеницима. Пошто је лакомост општа људска особина, и сви смо ми као људи негдје такви, увијек би тражили мало више.

Сходно томе, ако би нижи поданик желио нешто да оствари, знао је да, када прилази великашу, мора „понијети нешто“. Тако и ми данас прилазимо љекарима – нико нас не тјера на то, али ми знамо да то нешто мора тако – међутим то нико не повезује са оним што је културолошки образац.

Другдје, рецимо у Француској и Енглеској, ствари не стоје тако. Нјихова државна управа није и не функционише на тај начин. Она је давно, у коријену, ускратила могућност подмићивања, а за такве ствари су постојале драстичне казне – гиљотина. Данас у тим и таквим земљама није чак ни потребно законом регулисати те ствари, јер један Француз или Енглез једноставно неће то да ради. Не треба идеализовати ни та друштва, јер идеално друштво не постоји, али они суштински немају тај модел у свом културолошком обрасцу.

Све док се то не рашчисти, наше друштво не може кренути даље. То је реп отоманске управе, и то не само ту, он се јавља и у другим стварима које представљају наше данашње моделе јавног понашања, и ми у њима препознајемо моделе атавизма тог типа, а они се једино могу препознати ако знамо нешто о њима.

 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.