Аднан Лукач: По њима ишта хоће ли се звати?

Имена тих људи у свему су, у сваком езану и звоњави црквених звона, у сваком удару грома и цвркуту птица, у свакој химни и свакој застави спуштеној на пола копља... и у сваком откуцају срца нормалног човјека.

AdnanL / 11. јул 2019

Опет данас мајке укопавају синове, мужеве и очеве у Сребреници. Ове године тридесет и троје њих наћи ће вјечни смирај у Поточарима. Опет ће се читати њихова имена, опет ће се чути потресни звук Сребреничког инферна. Сваки његов такт звук је жалости за невиним жртвама, људи који су монструозно побијени само због начина на који се моле Богу. А били су само нечији очеви, дједови, браћа, синови. Посебно је тешко и помислити да неки од њих никада неће бити пронађени и да ће остати заробљени у стотинама масовних гробница. Зар то није довољно да се заледи крв у жилама, да се пробуди савјест егзекутора, макар мрву, да се нестали пронађу и достојно укопају. Али ријечи „егзекутор“ и „савјест“ не иду под руку!

До тог пакленог јула у Сребреници су засигурно живјели добри људи, као и свугдје на свијету, људи који су поштено зарађивали своју кору хљеба. Било је ту сигурно и професора и учитеља као што су моји родитељи, који су, сигуран сам, дјецу учили толеранцији, љубави према свима, поштењу и лијепом понашању. Било је ту и дјеце која су се радовала похвалама, петицама и плакала због јединица. Нашао се ту, сигурно, и покоји чистач улица, неки молер са Дрином за ухом, аутомеханичар са сивом флеком на лицу или пољопривредник са жуљевима по рукама. Родила се ту и кћерка Хаве Мухић, која није стигла ни име да добије јер је на свијет дошла пар сати прије него је са њега отишла. А требала се звати Фатима.

Било је и оних који су радили у фабрици акумулатора, неких шнајдерица, обућара, токара, лимара и вариоца. Возача аутобуса, мајстора за бицикле и водоинсталатера... па зар је било мјеста а да таквих није било? Било је у Сребреници сигурно и оних који би данас заслужили да им имена стоје на називима улица, неких писаца, умјетника и спортиста чијим би се успјесима поносила цијела нација, са којима би се дјеца сликала у пролазу или за њима шаптала: „ено га, ено га“.

Хоће ли се ишта по њима звати!? Хоће и већ се зове! Имена тих људи у свему су, у сваком езану и звоњави црквених звона, у сваком удару грома и цвркуту птица, у свакој химни и свакој застави спуштеној на пола копља... и у сваком откуцају срца нормалног човјека.

„Сад би били очеви, сад их више нема...“ И. К. Сарајлић

Фото: БеШушко'с пхотос


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.