А ко ми то треба?

И ето, мени треба баш неко такав. Суперхерој по туђим мјерилима. Суперхерој да ме усрећи јер женско као женско, није стварно могуће да ја могу бити сретна сама. Није то нормално. Не само да није нормално, изван сваке памети је.

annamolly / 14. април 2019

Кажу ето: Доста си ти сама све себи средила. Сад ти ето још само он фали. Па нека он настави даље. Лакше је знаш кад у кући имаш мушкарца. Лакше је да ти помогне неко дрва унијети, намјештај средити, сигурније је. Па треба и дјецу имати. Дјецу одгајати. Да иза тебе остане да си постојала. А шта ће ти бона, љепше на овом свијету од дјеце да се брину за тебе кад остариш? Па нећеш ето у неки старачки дом, да ти посљедњи дани прођу без игдје иког. Усамљено је то. Тужно је то. 

А ја стојим широм отворених очију, затворених уста али сигурно да сам лик у неком цртаном филму, била бих нацртана са језиком до пода. Никад овом нашем свијету угодити. Није то само наше, балканско ето. Джаба кривимо то. До друштва је како год окренеш. До наизглед неспособних жена, које некако као да желе да остану неспособне. Ако мене питате, чиста глума. Зар је стварно толико тешко сама саставити обични сто са упутама од А до Ж? Није, уопште. Али ето или их нису учили да оне умију да читају и да могу или је у игри пак нешто сасвим друго. Споје се она - која каже да не зна и он - који жели да она каже да не зна, да буде ту принц на бијелом коњу, суперхерој који је слетио на Земљу са посебно урођеним знањем како да сложи сто баш ето за њу, а заузврат он не тражи пуно од ње: кухај за мене, чисти за мном, воли ме и вјеруј да сам ја суперхерој. И истина, бајке су то са сретним завршетком. Сретна она, сретан он. Само ето ту срећу како је они зову ја пожељела ником не бих. 

И ето, мени треба баш неко такав. Суперхерој по туђим мјерилима. Суперхерој да ме усрећи јер женско као женско, није стварно могуће да ја могу бити сретна сама. Није то нормално. Не само да није нормално, изван сваке памети је. И кад се борим против тога, они кажу да се борим против тога да будем сретна, да будем вољена. А не знају.. 

Не знају како ја њега видим. Како мој суперхерој изгледа. Он мени не саставља сто, додаје ми шерафе који ми требају. Он није слетио на Земљу само за мене, он је мене изабрао. Он није мој принц на бијелом коњу. Он је човјек од крви и меса и зна да сам и ја иста. Он не види мене као кухарицу и чистачицу, па или ћемо обоје или нећемо никако. Кад подиже шта год тешко, што је ето мушка ствар за урадити, он не подиже сам, подижем ја са друге стране, дијелећи терет. Кад ја подижем шта год тешко на срце, што имам навику - он је ту да га подијели на пола. 

И да, он није сад ту крај мене. Негдје је. И сасвим уреду је што није ту. И сасвим уреду је што сам и даље сретна. Што сам се насмијала од срца данас сама себи. И сасвим уреду је што можда неће бити сутра ту. И бит ће уреду иако не дође никад. На мање пристајати не желим. Уствари и не морам. Ја имам љубав и имам срећу. И једино што ми треба је подијелити са другим. А сви остали, требају поставити гласно питање себи: да ли волите јер желите дати или волите јер требате љубав? Одговор задржите за себе. И урадите оно што морате да одговор остане или пређе у љубав ради давања. Једино та, вриједна је и Марвелових филмова о суперхеројима. 


Од истог аутора

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.