Život posle

„Ovo zna umorni. I on bez sažaljenja napušta magle zemaljske, njene močvare i reke.“ – Majstor i Margarita

 

 

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Nikada više neću doživeti ovo jutro. Sitni, igličasti ubodi prolaze mi rukama. Utrnule su. Zaspali smo u grču, noćas. Kao davljenici, sa rukama ispruženim iznad glave i isprepletenim prstima. Poput mitskih ptica na požutelim slikama knjiga iz istorije. Ptica čija se pera na krilima ukrštaju, i tako užljebljena, nad njihovim glavama, stvaraju utočište. Volite tu sliku. Često otvarate upravo tu stranicu knjige i posmatrate prizor na slici. Sve dok bol ne postane fizički prisutna. Možete prstom da dodirnete bilo koji deo tela i osetićete je. Bol. Otkud, pitate se. Zatim brzo, nagonski, liznete kažiprst i okrećete list, naizgled tražeći zanimljiviji sadržaj u knjizi, iako unapred znate da ga nećete naći. I… upravo u trenu kada vam slika tog prizora nestaje ispred očiju, shvatate da nešto umire u vama.

 

Zbog tog osećaja sada trpim utrnulost ruku, u želji da ga produžim. I osećaj je mitski, može da postoji… Ne vidim naše ruke, oboje ležimo na leđima. Ona i dalje spava. Osluškujem teško disanje, skoro da čujem cvilenje vetra kroz njene nozdrve, koje se katkad pretvori u ropac, nalik gušenju. Narušavajući lirsku lepotu žene koja leži pored mene. Ne pomeram glavu iz straha da je ne probudim.

 

Vlažnost i toplota isprepletenih prstiju, šumno disanje, pogled u prljavobeli plafon sobe, svetlost koja nadire kroz prozor. Osećaji. Kada bih imao mogućnost da napravim fotografiju ove scene, bila bi crno-bela. Nacrtao bih crvenog konja na bedrima naših golih tela. Vezivno tkivo dva bića. Iskonska snaga, indijanska. Topot. Udarci kopita. Snažne konjske sapi. Nabrekli mišići, na ivici pucanja. Zapenjena usta. I oči. Oči konja. U njima, odlučnost. Spoznaja da sve zavisi od njega. Osećaji.

 

Kako smo zaspali ovako?

 

Uklješteni.

 

* * *

 

Svađali smo se. Razjapljenih usta. Divlje zveri u borbi za opstanak. Mogao sam jasno da vidim deliće pljuvačke kako izlaze iz njenih usta u nastupu besa. Lete vazduhom usporeno, kao okrugle, male planete koje talas njene kose brzo preklopi, usisa u sebe.

 

“Idi! Idi! Ako nas ne vidiš u budućnosti, onda idi! Odlazi!”

 

Izraz njenog lica pun je mržnje. Možda, više od toga – pun bola. Svoj izraz ne vidim. Njena ispružena ruka, prst koji pokazuje na vrata, drhtanje celog tela.

 

“Sebična si.” izgovorio sam rezignirano. Odavno se moj bes pretvorio u nemoć da ga demistifikujem rečima.

 

“Znam. Jesam. Zar nismo svi?”

 

“Ne na taj način.”

 

Vrisak.

 

“Odlazi!”

 

* * *

 

Nekoliko sati kasnije poslala mi je SMS. “Ne ostavljaj me, molim te.” Međutim, već sam bio na vetrometini. Prolazio sam otvorenim putevima, pokraj šuma, kroz gradove. Pored ljudi na ulicama gradova. Neki od njih su stajali sami, neki u paru, grupi. Nikada se ne pitamo zašto čovek stoji u grupi, već zašto stoji sam. Je li to prirodno stanje svesti? Možda zbog toga što grupa često nosi svoje obeležje, koje se lakše primeti. A čovek, sam? Zar nema i on svoje obeležje? Ili mu obeležje dajemo mi –  pitanjem zašto stoji sam.

 

Dani su prolazili. Arhetipski besciljno. Putovanja su dobar izbor bekstva jer nas čine drugačijim od onoga što jesmo. Putovao sam, ali nisam bio na putu. Lutao sam nepoznatim predelima, razgovarao sa nepoznatim ljudima, samo da bih zaboravio ono što je ostalo iza mene. Ali, nisam mogao. I, šta je, od svega, imaginarno? Ovo jesam ja. Gradovi i ljudi istiniti. Ali, u svakom odrazu svetlosti mogao sam da vidim njen lik, svaki kamen koji bih podigao bio je njeno srce, svaka misao bolna, razdiruća. Kako razumeti nedostajanje, bol?

 

Osećam se kao poslednje parče torte na tacni, sa ostacima ranije isečenih delova na sebi, nanešenih istim nožem. Upijam tuđu bol, a nemam s kim da je podelim. Podsetnik jedne savršenosti. Zvanice na prijemu me izbegavaju, ne želeći da ostave visoku kristalnu tacnu praznu na stolu. Bila bi to lepša slika usamljenosti.

 

Sedamnaestog dana ponovo sam dobio SMS od nje.

 

“Hladno mi je.”

 

“Ne brini, uskoro će proleće.”

 

“Znaš na šta mislim.”

 

“Onda pusti muziku.”

 

“Nemoguć si… nedostaješ mi.”

 

“Zašto?”

 

“Kako zašto? Zašto sve moraš da načiniš teškim?!”

 

Nisam odgovarao. Želeo sam da se vratim, ali nisam mogao da izgovorim ni reč. Nedostajala mi je sitnica sa njom. Kratka laž, “dosadan je film”, koju izgovori bunovno, tren pre nego će zaspati na meni. “Joj, nisam čula sat, zakasniću na posao!” i brzi, bosi koraci, odlazak u kupatilo, ubrzani potezi četkice za zube, gunđanje, mahnito vađenje garderobe, oblačenje… Za to vreme kuvam kafu i stavljam dve šoljice na sto. Pripaljujem cigaretu, pružam joj. Žurno uvlači po dva dima u pauzi šminkanja. Poglede razmenjujemo ćuteći. Gasi do pola popušenu cigaretu, ustaje, popravlja suknju. Nadvija se nada mnom, uzima mi lice u dlanove, ljubi tren duže. “Volim te.” Stapamo oči. Otvara vrata, izlazi. Udarci potpetica.

 

Mogao sam da upijem sada svaki od tih trenutaka ponaosob. Hranjenje sećanjima.

 

Pozvala je. Javio sam se, nastojeći da odglumim mir u sebi.

 

“Hej…”

 

“Gde si ti… šta se to čuje?”

 

“Vetar. Stopiram.”

 

“Stopiraš? Ti nisi normalan.”

 

Ćutao sam. Voleo sam da stopiram, vraćalo me je u mladost, neiživljenost.

 

“Znaš li zašto mi nedostaješ? Znaš li? Sećaš li… sećaš li se kako sam ti pričala da sam od svojih muškaraca tražila da mi stave dlan na grudi jer tako volim da zaspim, pamtiš li? A znaš… znaš da svaki put kada vodimo ljubav tražim od tebe da me grizeš, da me jako grizeš za grudi i da me ta bol uzbuđuje! Sjebano, zar ne?! Ne moraš da mi kažeš, znam to i sama, sjebana sam! I znam da te to plaši. Želiš da me zadovoljiš, i radiš to što tražim, ali te svejedno plaši!”

 

“Da…”

 

Jedva sam čuo sopstveni glas. U ovakvim razgovorima često ostanem nem, bez mogućnosti da jasno izrazim ono što osećam. Nisam voleo da se pouzdajem u reči. Kroz slušalicu je dopiralo zadihano disanje, kao šum talasa na nekoj udaljenoj, pustoj plaži. Na kojoj je, zajedno sa hiljadugodišnjim stenama, i vreme stalo.

 

“Ali…” nastavila je, “sa tobom je sve bilo drugačije. Ne znam otkud to, ne pitaj me.”

 

“To je iluzija, kida te bol.”

 

I mene je kidao, ali sam to prećutao.

 

“Tako si pametan!” brecnula se.

 

Želeo sam da pobegnem, ponovo. Nagonski.

 

“I sam znaš koliko loše spavam. Još kada si prvi put došao kod mene, znao si to. Pitao si šta će mi tolika gomila lekova za smirenje, sećaš li se?”

 

Naravno da sam se sećao. Žmirkava lampa, drveni stočić i kutije raznih lekova razbacanih po njemu. I lutke. Desetine plišanih lutaka na naslonu kreveta, na policama, podu. Sa crnim očima, nosem i ustima, svaka od njih. U početku su mi delovale simpatično. Dok nisam vremenom shvatio da predstavljaju nju – strah od neprihvatanja i dečija posesivnost. Plašio sam se toga.

 

“Naravno.”

 

“I čega se još sećaš te prve večeri?”

 

Oćutao sam neko vreme, pokušavši da se setim.

 

“Blistavi osmeh sa mrtvim očima. Mislim da je to.”

 

“Znala sam da znaš, odmah. Ako ti kažem da si me gledao kao niko do tada, zvučaće ti kao još jedna ženska glupost, ali baš me briga. Već te noći si me skinuo. Ostalo je bila formalnost. I nisi, kao ostali, polagao dlan na moje grudi pred spavanje. Stavljao si prst među moje noge i mazio mi ribu. Zaspala bih napaljena i vlažna, hej! Je li to normalno? Nije! Misliš li da to radi svaki par na svetu? Ne radi! I ne moraš ništa da kažeš, znam da to znaš i sam. I znaš šta još, jebe mi se šta moje prijateljice kažu o tome! Nakon toliko godina, spavam kao beba, to je jedino što me interesuje.”

 

“Ok, ne moraš da psuješ.”

 

“Slušaj njega! Da li ti čuješ sebe, čoveče?! Ostavi me sada tvojih moralnih sranja!”

 

“Šta želiš da ti kažem?”

 

“Da li sam ja sanjala sve te noći, izmislila ih u svojoj glavi? Da li sam? Odgovori mi!”

 

“Nisi.”

 

“Onda se vrati. Molim te. Vrati se.”

 

* * *

 

Vratio sam se sledeće noći. Čekala me je na stepeništu, u pižami. Drhteći od hladnoće. Zastao sam.

 

“Hej… hladno je.”

 

“Znam, nisam mogla da izdržim više.”

 

Ni ja. Ali nisam mogao to da izgovorim, da pustim iz sebe. Osećao sam se kao da nosim jato ptica u grudima, u kavezu.

 

“Zašto ne poletite?!” povikao sam im.

 

“Otvori nam vrata, otvori nam vrata!” kreštale su u glas.

 

“Ne mogu… jednostavno, ne mogu.”

 

Njen glas me je prenuo.

 

“Dođi, skuvala sam kafu. Nisi se brijao sve ovo vreme?”

 

Trepnuo sam, kao znak potvrde, i ušao unutra.

 

* * *

 

I, evo nas sada kako ležimo jedno kraj drugog. Prepletenih prstiju. Znam, osećam da više nikada neću zaspati i probuditi se sa ovim što imam sada. To je gubitak. Sama pomisao na ono što imamo nosi u sebi i misao o gubitku. Zbog toga se i ne usuđujem da se pomerim, želim da traje zauvek. Kao kada uzmete dah i zaronite u more. U dubinu. U nepoznato. Tada celo telo reaguje sa vodom, svaki vaš delić. I znanje se gubi, ostaju samo osećaji, iskonski osećaji čistote života.

 

Pomerio sam glavu u njenom pravcu. Osetila je. Okrenula se ka meni i pogledala me, još zamućenih očiju.

 

“Ko si ti?” nasmešio sam se.

 

“Znaš ti ko sam.” promrmljala je sanjivo.

 

“Da… ali, u slučaju da ponovo odem i poželim da se vratim, a ti ne budeš više ovde, kako bih te našao?”

 

Namrštila se.

 

“Zašto bi otišao?”

 

“Bez razloga… pitam tek tako.”

 

“Raspitaj se.”

 

Pogledao sam je u oči. U sitne, svetle tačkice na njenim zenicama koje su iskrile kao jutarnje sunce.

 

“Kako… kako da te nađem?”

 

Ovog puta se ona nasmešila.

 

“Samo pitaj ljude za Smrt. Znaće.”

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Pismo Druga Tita

Salaš

Ukrajinski otpor

Svi štampaju novac

Da li nama ima spasa

Primorani

Prinuda za mir

Najčitanije