Nema toga što mi možete dati niti što mi vi možete oduzeti pa da prestanem pisati protiv vas. Da ponovim: ništa mi ne možete dati, ništa mi ne možete uzeti da me ućutkate, jedino me možete – ubiti.
Piše: Zoran Janković
Prije neki dan zazvoni mi telefon. Nepoznat broj. Javim se. Uljudno i kulturno pozdravi me muški glas i predstavi se. Bio je to jedan moj… paaaa, reći ćemo –poznanik. Mislim da je to najtačnija definicija uzajamnog nam odnosa i nivoa komunikacije. Zove me da pijemo kafu. Začudih se!
Radio sam nešto oko kuće, prljav, znojav i neuredan. Istuširah se nabrzinu, obrijah i pristojno obukoh. Sve se spremam a razmišljam zašto li me zove, Bože Jedini!? Malo je ljudi u Rogatici sa kojima često pijem kafu. Premalo. Ali… nije do mene. Do ljudi je, barem ja tako mislim. Od kad su me vlasti, onomad, izopštile i okužile jer sam im se suprotstavio, većina onih koji su ranije prelazili ulicu samo da bi me pozdravili sa: „Kako ste, gospodine direktore, jestel’ se naspavali“, sada bježe na drugu stranu ceste čim me vide. Jer u Rogatici, ovih dana i godina, mnogo je za’ebano zvati se Zoran Janković. To ime (i prezime) izgovara se nekako… ne kao psovka, više skupljenih usana i poluukočenog jezika, na pola glasa; najsličnije kao kad bi, nekad, stare, obrazli-žene izgovarale bezazlenu rečenicu tipa „uđem ti ja na vrata“, pa odmah dodavale „da izvineš“; e, baš tako moje ime izgovaraju danas u Rogatici, samo očekuješ još da čuješ: „Zoran Janković, da izvineš!“
Zato me začudi poziv ovog nekad zagriženog i do smrti zakletog esdeesovca, (opet do smrti) zaljubljenog u lik i djelo Radovana Karadžića, a danas još zagriženijeg (opet do smrti) esenesdeovca i (opet do smrti) branioca lika i djela Milorada Dodika; ušuškanog u Milovom krilu, redovno prepovijanog i slatkom hapicom hranjenog nesposobnjakovića čiji je jedini posao da se ne miješa u svoj posao. Zašto li me on zove? Obično kad ja nekoga tražim on meni treba, a kad mene traže to znači da ja trebam tražiocu. Šta li ću mu, ovakav kakav jesam? Šta ja nekome mogu pomoći kad ne mogu da pomognem ni rođenoj čeljadi u kući!? A ovaj dodi(c)kovac me čak zove na kafu! I to u hotel, gdje će nas vidjeti pola Rogatice!?
Raport kod sekretara SKOJ-a
U tim teškim mislima stigoh na odredište. Uljudno se ispozdravljasmo, upitasmo za zdravlje; svoje i ukućana. Ko Englezi prokomentarisasmo vrijeme, a zatim i moj automobil star 22 godine. Ja sam čekao da on konačno kaže zašto me je zvao, a on je vrebao pogodan povod da „odčepi“. Utom naručismo i piće. Za još dva stola primijetih esenesdeovce. Aha, to je to, pomislih: zove me po partijskoj dužnosti koju je dobio od opštinskog sekretara SKJ-u, pardon SDS-a, izvinjavam se SNSD-a; ko će im ga više znati kad su uvijek u vladajućoj partiji i uvijek izvršavaju partijske a nikad profesionalne zadatke. Profesija im je: vječni poslušnici svake vlasti!
Pita me kako sam, kako živim. Mada sam došao sa čvrstom namjerom da se pristojno ponašam iz mene progovori onaj izvorni, narodni čivtelija:
– Što bi narodni pjesnik rekao: „Zima mi je nemam jemenije, ne mere mi biti jebenije“, a tebi hvala na pitanju. Jemenija ti je, ako ne znaš, ona ogromna, vunena marama što su se nekad žene zimi zamotavale u nju da ne nazebu. – odgovorih mu
On je gledao, učini mi se, negdje preko mene, u daljinu. Okrenuh se i vidjeh da pogled baca na partijske drugove za susjednim stolom.
– Ma… dobro, pusti to, nego, stvarno, šta je to s tobom? Što si tako ogorčen na sve? Što napadaš vlast gdje god stigneš? A posebno Milorada Dodika (ovdje moj sagovornik zamalo ne ustade pri pomenu Milovog imena)! Eto, reci, šta možemo uraditi za tebe da prestaneš pisati protiv nas; samo kaži šta ti treba, imam ovlaštenja za razgovaram sa tobom. – konačno mi otkri moj sagovornik povod našeg razgovora.
Odnekud iz dubina sjećanja u frontalni, moždani korteks grunu mi jedan događa koji se zbio prije punih petnaestak godina, a čiji sam svjedok bio, pa započeh priču.
Šamar na pravdi boga
Za pokojnog Iliju Guzinu, nekadašnjeg generalnog direktor Srpske radio televizije – SRT (današnja RTRS), bog da mu dušu prosti, pričalo se – svašta. Ja sam od toga malo vidio svojim očima i malo čuo svojim ušima. Moj je princip da se sa direktorima nikad ne intimiziram, nego da smo zdravo-za-zdravo. Ovo o čemu sad pričam sam i vidio i čuo. Pričalo se i da je Ilija veliki kockar. Jednom tako, kažu priče, izgubi Guzina velike pare na kocki od nekog paljanskog vucibatine (zvaćemo ga Vucibatina jer sigurno svako od vas poznaje ljude koji zaslužuju da im takvo bude – ime). I to pare koje nije ni imao; igrali su „na vjeru“. Ilija ne mogaše da se oduži u roku, a Vucibatina navaljivaše. Kao u onoj narodnoj: ništa gore nego kad ugursuz rđi duguje; niti ugursuz može da vrati niti rđa može da čeka. Dogovoriše sa da direktor kockara zaposli na SRT-u, a ovaj da mu oprosti dug.
Od Ministarstva odbrane dobi Vucibatina potvrdu da ne mora ići na liniju i, zaista, poče raditi na SRT-u. Nije htio bilo koje radno mjesto, nego isključivo – šefovsko (mora da su u pitanju bile ozbiljne pare). Pošto su Pale u to vrijeme još bile dva’es’ kuća, vlada i SRT, za ovaj događaj već se bilo pročulo. Da bi stvar legla što bezbolnije Vucibatinu postaviše za šefa portirima i čistačicama. Znajući kako je došao do šefovskog mesta čak ni čistačice ni portiri nisu ga poštovali. Ni najmanje. Kad bi im ovaj naređivao šta treba da rade oni bi se, jednostavno, okretali i odlazili. Što je Vucibatinu mnogo vrijeđalo. A koga i ne bi?
Sve kontajući kako da nametne autoritet potčinjenima Vucibatina, jednog dana, naredi Čiči (tako ćemo ga zvati u ovoj priči) da pomete parking ispred objekta. Prema ranijem dogovoru sa kolegama Čiča mu – okrenu leđa. Onako omalen i neugledan Vucibatini se učini kao pogodan „predmet“ za sticanje autoriteta; okrenu ga i, iz sve snage, opali mu – šamar.
Čiča je tek bio demobilisan iz VRS. Nizak, proćelav, u šestoj deceniji života. Cio radni vijek proveo je kao portir na nekadašnjoj TV SA. Bio je zadovoljan sobom, svojom porodicom, svojim životom i nije tražio ništa više. Dobar i pošten čovjek do bola, jedan od onih što ih zlobnici nazivaju „malim ljudima“, ali kojih da nema ni sunce ne bi sjalo. Rat se bližio kraju pa je on došao na SRT da odradi još godinu-dvije pa da ide u penziju. Iako je bio legenda sarajevskog ratišta, čuveni minobacačlija sa Vraca koji je, na vojne ciljeve, mine ubacivao kroz dimnjake i prozore i na koga su godinama pištali ratnosarajevski mediji, za sebe ponovo nije tražio – ništa. Želio je samo da, i dalje, bude običan portir i da ga puste da gricka svoj život običnog čovjeka.
Nije teško zamisliti kakav kurcšlus mu se desio u glavi kad je njemu, ratnom heroju, poštenjačini i ljudini, Vucibatina, ljudski ološ i šljam, dezerter koji je na razne načine izbjegavao vojnu obavezu, varao, krao i kockao se po Palama čitavog rata, opalio – šamar!
Naišao sam u momentu kad su četvorica ljudi, dva vozača i dva portira, pokušavala da odvoje Čiču od Vucibatine. Iako skoro upola manji, Čiča ga je oborio pod sebe, sjeo mu na prsa, objema rukama uhvatio ga za vrat i davio. Vucibatina je, već sav crveno-plav u licu, iskolačenih očiju, krkljao i život mu je visio o koncu. I dok su četvorica ljudi vukli Čiču za noge, tijelo mu je bilo u vazduhu, ali su ruke još uvijek čvrsto i fatalno stezale Vucibatinino grlo. Tek kad smo, kolega snimatelj i ja uhvatili Čiči svaki po jednu ruku i vukli ih svom snagom, uspjeli smo Vucibatinu oteti iz smrtonosnog zagrljaja. Nas šestorica u punoj snazi jedva smo zaustavili jednog Čiču u šestoj deceniji života!
Dvojica su Vucibatinu odnijela i sakrili ga u neku od prostorija SRT-a dok je Čiča, koga bijes još nije prošao, išao oko zgrade (veliki broj zaposlenih već su se okupili i nisu mu dali u zgradu, za Vucibatinom) i golim rukama lomio stakla na prozorima. Satima je, sav krvav i isječen, urlao kao ranjeni lav i tražio Vucibatinu da ga dokusuri; a onda i Iliju Guzinu da ga ubije. Jedva su ga, nekako, dvojica kolega i starih drugara sa kojima je radio skupa tridesetak godina, uspjeli umiriti i odvesti kući.
Vucibatina se nikad više nije pojavio na SRT-u. Ni Ilija Guzina, iako generalni direktor, danima nije smio doći na posao. Mjesecima su šefovi obavještavali Iliju kad je Čiča na dužnosti, a direktor na posao dolazio samo kad njega nema!
Slušaj me dobro sad, imenjače!
– Slušaj me dobro sad, imenjače! Bilo mi je ranije dovoljno samo da me pustite da i ja živim na miru. Više nije. Nasrnuli ste na mene na pravdi Boga, kao Vucibatina na Čiču. Miran, kakvim me Bog dao, učinio sam vam se zgodan za ošamariti i obrisati noge mnome. Ostavili ste me bez posla pod optužbom da sam esdeeseovac; mene koji nikad nisam bio član niti jedne političke partije, vi koji ste bili u SKJ-u pa u SDS-u pa u SNSD-u ostavili ste bez posla pod optužbom da pripadam SDS-u da bi zaposlili bezveznjakovićku koja pripada SNSD-u; pa vidiš li koliko je to besmisleno da je teško uhvatiti logičku nit misli bez obzira kako to bilo rečeno. Nema toga što mi možete dati niti što mi vi možete oduzeti pa da prestanem pisati protiv vas. Da ponovim: ništa mi ne možete dati, ništa mi ne možete uzeti da me ućutkate, jedino me možete – ubiti. – rekoh imenjaku.
Skoči moj sagovornik od stola, kao oparen, i ode bez riječi. Ne plati čak ni piće. Ostavi meni da platim. On je direktor nepostojeće beha ustanove, sa platom od nekoliko hiljada maraka, a ja sam nezaposleno piskaralo, i odavno sam ne na „ivici egzistencije“ kako se to obično kaže, nego u dubokom padu u provaliji stotinama metara ispod ivice egzistencije. Ali, valjda, ništa ne uzdiže tako dobro čovjeka kao – pad!