Eto, zašto dete razbija igračke, grize mamu za sisu i vrišti frantično?
Duže već vreme me „cepa“ „paterinjski instinkt“, pa dosta i analiziram sam sebe i razmišljam na tu temu. Danas me na razmišljanje, na tu temu, potakla konverzacija sa jednom prijateljicom, pa reših da objedinim te misli u formu za preneti, za diskutovati, za uključiti još nekoga u putovanje.
Prvi layer, kao osnovu za razmišljanje, uzeo sam svoje iskustvo sa decom… tema su deca u prekongitivnom stupnju… da budem precizniji, deca do 2-3 godine starosti, mada bih ja taj „prekongitivni stupanj“ proširio i na nekoliko desetina godina kod tipičnih predstavnika ljudskog roda. Uvek sam se „ježio“ na „tepanja, cuckanja, muckanja i druckanja“ starijih osoba, koji se deci obraćaju nekim smešnim, infantilnim glasićima, besmislenog sadržaja, refleksnim ponavljanjem i grotesknim grimasama. Ja se deci obraćam svojim standardnim, nedeformisanim glasom, ako imam nešto reći, primetiti… bez obzira da li dete to razume ili ne, ja neću u to ulaziti sa predrasudom. Reakcija dece je, bar iz mog ugla, pozitivna… deca me gledaju, zainteresovana i mnogi oko mene primete, da me deca nekako posmatraju čudno i sete me se, kad se pojavim ponovo.
Teza je da smo evolucijom, tehnološkom, izgubili potrebu i/ili moć da koristimo određene kapacitete našeg organizma. Krzno smo izgubili, jer smo izmislili odeću, pa se organizam adaptirao, sjeban, „misleći“ da živimo u tropima i kad minus puca po pičci. Sirovo meso više ne možemo variti, jer su konzerve sve redom termički obrađeno đubre, konfigurisano da traje duže od nas. Krasnopis je atavizam, jer je tipkovnica „totaly cool“.
Sa druge strane, postoje ili su postojali mehanizmi, o kojima sada čitamo ili ih gledamo u fantazijskim štivima, TV programima filmovima, tipa mentalnih kapaciteta: empatija, telepatija, telekineza… Interesantno je da su ovi mehanizmi, da ih tako nazovemao, mehanizmi komunikacije, manje-više tabu teme! Svakodnevno se „cimnemo“ kad nas partner/ica iznenadi nekim „čitanjem misli“ ili „završavanjem rečenice“… i to objašnjavamo dugotrajnim poznavanjem osobe, bliskim odnosima, sličnom svakodnevnicom. Da li je iza ove plahe maske odbijanja, činjenica da je povezanost na nekom dubljem nivou moguća ili ostajemo u granicama klasične nauke?
Dobro, napraviću malu paralelu sa tehnološkim razvojem ljudskog društva. Svedoci smo činjenici da su sva tehnološka „čuda“ prvo „provučena“ kao ideje u štivima ili crtežima naučne fantastike, počevši od davinčija, preko Žil Verna, do Isaka Asimova… Zaključak je logičan: Naučna fantastika vremenom postane nauka. Dozvolićete mi da u svrhu prihvatljivog obima ovog štiva ne zalazim dublje u temu, koja je samo neophodna digresija.
Šta sa mentalnim moćima? Da li su ljudi, pre upotrebe glasnih žica imali moć komunikacije na nekom drugom energetskom nivou? Napraviću još jednu „neophodnu digresiju“ 🙂
Razradićemo površno teoriju inteligencije na planetu Zemlja. Moje mišljenje je da je naša planeta imala „domorodce“ tipa čovekolikih majmuna i da je to bio pik mogućeg razvoja. Sad, neko uplete svevišnja bića, neko svevišnju silu, koja tu podlogu za inteligentan život formuliše, spoljašnjim uticajem u oblik do kog smo mi danas stigli… na neku ruku, oblik koji uništava, konzumira, množi se neplanski i teži haosu. Ja bih upleo „ENTITET“ koji je „obradio“ čovekolikog majmuna i uzgojio Homo Sapiens. Recept je znan, prilagodi sredinu čoveku ili čoveka prilagodi sredini. Jadno je što smo sami sebi, društvenim normama, nametnuli moralnu obavezu da ne petljamo po sopstvenom genetskom materijalu, pa tako sad ne možemo da „dišemo vodu“ ili da letimo ili da živimo 250 godina. Teza je da ENTITET obilazi planete na kojima ima života i „obrađuje“ potencijalne kandidate za usađivanje inteligencije. E, sad, ENTITET to uradi i „ode“, i verovatno negde postoji senzor, koji odreaguje kad i ako se „zametak“ razvije u nešto vredno ponovne pažnje ENTITETA.
(sastavio sam nekoliko ideja iz raznih knjiga SF koje sam kao mlađi čitao)
Sasvim je jasno da su potrebe tih prvih bića, bile više zasnovane na razvoju komunikacije pomoću dostupnog medija (vazduha) i da se jezik razvijao dalje milenijumima. Interesantna je i činjenica da je slična baza za sve jezike, fundament komunikacije, konstrukcije i fluktuacije (pa su nam logične i kvazi besmislene fraze iz drugih jezika). No, ENTITET definitivno nije koristio komunikacione vidove koje danas poznajemo i logično je razmišljanje da je to bilo „nešto“ drugo… danas to zovemo telepatija, empatija i izvedenice. Sad analizirajući ovu ideju, u našem genetskom kodu i u činjenici da ne koristimo 70% našeg mentalnog kapaciteta, se nalazi odgovor o našem veštačkom poreklu. Uporediću to sa proizvodnjom procesora za mikro računare. Kompanije konstruišu super procesor u određenoj tehnologiji i mašine koje proizvode te procesore. Sada, mi, kao finalni korisnici, ne dobijemo te procesore odmah, zato, što je skupa tehnologija izrade i ako bi nam prodali odmah poslednju mogućnost tehnologije, posao ne bi bio komercijalan, ne bi se isplatilo prodavati „top-end“ tehnološkog dostignuća – pa, već za godinu dve je potrebna nova tehnologija. Odnos ulaganja u posao i zarade bi bili negativno srazmjerni. Ali ta tehnologiju koja pravi komercijalne procesore koristi tehnologiju „iznad“ koja pravi procesore niže klase i/ili ima vojnu primenu. E, vidite, zato nam se plasiraju procesori, koji u prvoj seriji imaju samo 20% mogućnosti kompletnog procesora, a isto izgledaju, na istoj su površini silikonske pločice i imaju iste priključke na ostatak Sveta. U suštini, „najjači „računar, koji sada možete kupiti je u smislu tehnologije već zastarela mašina. Mislim da ste shvatili paralelu sa ljudskim mozgom. ENTITET je modifikovao najpogodniji oblik života na planetu Zemlja, kreirao „tehnologiju“ koja je naselila zemlju i odrađivala posao modificirajući čovekolikog majmuna. Govorimo tu, o veštačkoj oplodnji, prilagođavanju gena i interfejsa. Taj ENTITET je pik tehnologije i oni su morali biti ta struktura koja proizvodi „komercijalne“ ljude, radnike u košnici, koji su imali samo 5-10% kapaciteta u odnosu na maksimum (ili je ostavljena mogućnost da nema topenda). Sada, u svrhu tehnološkog razvoja, ENTITET je morao, zbog efikasnosti, ugraditi metod komunikacije u prve ljude, koji su pomagali da se formuliše tehnologija, da se implementira inteligencija u život na Zemlji. Sve je u genima… Neki od potomaka tih genetski „malo“ drugačijih ljudi, sa otvorenim „pipama“ su i danas među nama… zovemo ih veštice, magovi, frikovi, nadriljekari, vračare, vidovnjaci, bioenergetičari…
E, sad bih se sa ove, neophodne, malo duže digresije, vratio na temu. Dete u prvim godinama svog života uči, ali 90% onoga što radi je već definisano nagonom, genetskim programom, koji mehanizmi organizma izvršavaju automatski. Mislim, niko nas ne mora naučiti da dišemo, da jedemo, da piškimo i kakimo… Mnoge mame primete signale koje im dete šalje i nesvesno emituju signale svom detetu… Stres trudnoće, porođaja i rađanja, otvaraju „vrata percepcije“ angažujući kapacitete za koje ni ne znamo da postoje.
Sada, zašto dete lupa igračke, besno je bez razloga, vrišti lupa? Dete svesno komunicira sa podsvešću svojih roditelja (mislim više majke)… Frustracije koje ni ne znate da imate ili ste ih potisnuli, vaše dete direktno upija, u nemogućnosti da procesira, manifestuje nasumičnom, random aktivacijom nerazvijenih mehanizama za govor i kretanje…
Nadam se da vam nije grubo ovo moje poređenje ljudi sa mašinama, ali to je samo u cilju razumljivosti ovog teksta.
Priča je fantastična (dopustiću sebi sujetu dvosmislenosti), ali do koje mere, uzevši u obzir ono što je Davinči slikao, o čemu su pisali Žil Vern i Isak Asimov.