Večeras sam se našla tamo, dobro, bila sam pozvana ali..Postajem nedorečena sve češće..a i sve manje strpljenja imam da sa ljudima razgovaram.. Pomišljala sam tamo, Bože moj dragi, koliko su drugi oko mene ustvari mlađi od mene i da su možda svi moji vozovi već prošli. Zašto sam tu i da li mi je uopšte mjesto tu? Šta ja tu radim? Moji ideali su polomljeni, čemu se, osim djetetu, još mogu radovati?
Mislila sam o tebi i tako silno željela da te mrzim, koliko bi mi bilo lakše. Našla sam se tamo jer ne vidim izlaza u ovom životu koji sad živim, ne vidim kako će mom (našem) djetetu biti bolje ako se ne budem ja..kao njena majka..izborila da nešto učinim za nju. Tebe, kao njenog oca, vjerujem da nije ni mrvicu briga,ne šta će biti sa mnom već šta će biti sa njom. Jer da jeste, bio bi drugačiji. I evo..sad sam na ivici da se rasplačem. I opet mislim, kako bi mi sve bilo lakše da te ne volim toliko.Idiote jedan sebični, samo na svoje dupe misliš.
Zašto bi svaki post morao imati naslov?
