Kako to da su nacije toliko mizerne pa moraju da definišu sebe naspram drugih, šta bi sa esencijalizmom? Ko ste vi ljudi? Vi, ne oni.
Idemo logikom isključenja pogrešnih odgovora da bismo stigli do istine. Jedan mora upaliti, ne? Nisam ovaj, nisam onaj, nisam onaj tamo. Ček’ mora da sam ovaj. Ili ne. ‘Ajde idemo još jednom.
Ko je kome zadao veći šamar i poniženje u proteklim ratovima, tema je koja ne može biti objektivno iznesena, te je stoga neću ni disecirati. Ali baš tu u blizini leži najdeblji zec sa crvenim očima. Mi krećemo od opšteg, stereotipišemo, sterilišemo svet na crno i belo, tj. crveno i belo, (da nikoga ne zapostavimo). Pretpostavimo da sam državljanin neke od zapadnih zemalja. Ono što iznose mediji, često drečavo selektivno, ostaje urezano u mom umu, i ako nisam iole savesna ličnost, razmišljaću na sledeći način. O to je onaj narod koji je klao, silovao, nabijao na kolac i šta-sve-ne što naslućujem, a nisam pogledao jer sam osetljiv na potresne prizore, kako kaže reč uvoda. Sledeći put kad upoznam nekoga sa prostora Balkana, želeću da ga pljunem u lice ili barem uzmaknem pred ispruženom (da li je to krv?!) (prepo)rukom.
I znate šta? Sami smo krivi. Mi prvi na pomen određene nacionalnosti nakostrešimo dlaku, pokažemo zube i naoštrimo zenice najčistijim destilatom mržnje. Ni Danteov Pakao nije video ništa slično. Takvo a priori razmišljanje, ili među političarima poznatije kao Zaori (seme mržnje) pa vladaj! će nas i odvesti pravo u ambis pakla. Mi ne pamtimo pojedinačna dela i ne kažnjavamo dela pojedinaca, već upravo suprotno, tako češemo stare rane i drugi nam u tome svesrdno pomažu. Mi hoćemo, i nas drugi hoće, da vide na kolektivnoj lomači, a marijači neka sviraju dobre stare kad-je-bal-nek’-je-bal-nacional pesme. Ponesite kamenica (kad su jaja i paradajz poskupeli za xy %, najavili isto za naredni period. Mic po mic, za ofšor akaunte, to je državna kasa znate.)
A znate gde pojedinac odluči da se suprotstavi kolektivnom dobru? Tamo gde se njemu ukaže prilika da napuni svoje džepove probranim grumenjem. Ne ističe se on po visokom čelu, velikom nosu, mišićavoj ruci, kratkoj nozi, odsečenom prstu, nego, dame i gospodo, po velikom trbuhu i pratećoj opremi. I može da se pridruži ostalim trbuhozborcima, neka nastave dugu tradiciju obrazovanja naroda. Vama naravno ne smeta da slušate predavanje dok je govornik u helikopteru, ili okružen košnicom novinara i TV reportera.
I ne zaboravimo da su glad i mržnja venčani drugovi. Ne može biti da u čoveku nema ni karat dobrog. Samo, znate, kako kažu, i najponosnije ribe glad tera na udicu. Problem je što nas ovde ima celo gladno jato, a i crv je svake godine sve manji. Ja kažem, zapitajte se ko ovde drži štap, a ko juriša kad čuje (k)(c)rv.