Kada sam nedavno pričao mojim klincima, koji sada imaju 12 i 14 godina da smo mi, dok sam ja bio njihovih godina i malo stariji, uživali gledajući kultni film moje mladosti, čuveni ” Sabirni centar ” Duška Kovačevića, oni su me zbunjeno gledali. Prvo im nije bilo jasno šta ima tu tako epohalno, jer im, da budem iskren uopšte nije bilo jasno prvo šta znači naslov, a drugo dobro je poznato da većina današnjih klinaca ne razume zašto smo mi bil oduševljeni mnogim stvarima.
Međutim, ja nisam odustajao, posebno da ovog starijeg ubedim da sedne da pogleda samnom ovaj čuveni film.
Ono što ću ja ovde pomenuti su svakako meni omiljene scene kojima sam se opet smejao kao kada sam bio klinac i kada sam ga prvi put gledao. A kada me je moj sin upitao šta je tačno rekao taj glumac i zbog čega se toliko smejem, jednostavno sam rekao : ” Otiđosmo gore u Gornju Dubravu da pokupimo neki kamenčiki ! ” i nastavio da se smejem.
Iako sam tada bio klinac, mene je fascinirao ovaj film i po glumačkoj podeli, odnosno činjenici da u sinovljevom filmu igraju njegovi otac i majka, to jest Rade Marković i Olivera Marković. Naime, iako je scenario i režiju za čuveni ” Sabirni centar ” radio Dušan Kovačević, ne treba zaboraviti da je on upravo za scenario iskoristio knjigu Gorana Markovića, sina Radeta i Olivere Marković, koju je Kovačević adaptirao. Ako se sećate, Rade Marković igra profesora, dok Olivera igra Angelinu, koja je rođena sestra pokojne profesorove žene, koju glumi Anica Dobra. Inače, Angelina je potajno zaljubljena u profesora, a jedna od smešnijih scena u ovom filmu svakako je kada se profesor vraća sa onoga sveta i razgovarajući sa svojom pokojnom ženom, on otkriva svoje mišljenje o Angelini, koja se zgražava.
Svakako, među najlepše, a ujedno i najtužnije scene ovog filma spada monolog glumca Dragana Nikolića, koji je očajan jer ne uspeva da pronađe šibicu ili upaljač kako bi na onom svetu zapalio cigaretu. Vrlo je rezigniran i razočaran i zbog toga što ne uspeva da pobegne iz sabirnog centra i vrati se na ovaj svet. Evo i tog čuvenog citata : “A ja sam se često pitao: Ima li života pre smrti? Na groblju, svako od nas počinje svoj drugi život iz početka: prvo dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga, deset godina, dvadeset…A onda, polako počinjemo da umiremo po drugi put u sećanjima. E tad počinje naša beskonačna i večna smrt.”
Za mene je upravo to najtužnija scena u filmu, jer baš ona oslikava prolaznost života i koliko relativno brzo mnogi ljudi, nažalost zaboravljaju na one koji nisu više sa nama.
I na kraju, da naglasim da koliko god puta da gledam ” Sabirni centar ” uvek mogu opet da ga gledam i da svaki put, pri tom obratim pažnju na neki novi detalj, odnosno repliku na koju prethodno nisam obratio pažnju. Nadam se da će moji klinci za koju godinu ukapirati pravu vrednost ovog remek dela.