Bavim se mišlju da u svom selu organizujem slikarsku koloniju. Lijepo je moje selo. Drina sa jedne strane, banja sa bazenima sa druge. Šljivici, njive, bašte, pčele, milina!
Moje selo ima reputaciju sela u kojem nikad ništa nije zaživjelo. Možda je baš zato lijepo. Lako se i dolazi do njega, i grad je blizu, i autoput. Ljeti ima hrane, voća, povrća – bolje se moje ovce hrane od ogromne većine učenih i knjiških ljudi. Ih, šta prezrelog, mirišljavog paradajza bacimo, koliko voća ostane neobrano, koliko jaja svako jutro koke snesu, svega ima. Koliko jedan prosječan umjetnik pojede? Ne mnogo, pretpostavljam. Možda je ipak najsigurnije da sazovem koloniju vegetarijanaca, vegana i suncojeda, ukratko, insana što žive od ljepote, ljubavi, prirode, i čistog vazduha.
Takvi vole i da kampuju.
Podijelili bismo seoskoj pačurliji krede, ima u susjednom selu hipermarket knjižara, pa svakojakih čudesa za izražavanje umjetničkih sklonosti povoljno, a nešto kontam, donirao bi gazda tih sredstava za švrljanje sevapa radi.
Ja bih se ogrebala za fore i fazone, tehnike i znanja, ujutro bismo radili fiskulturu, uveče cugali domaću šljivu, sok od cvekle i ladne čajeve, a za mezu pesto od žare, ne fali je, hvala Bogu, šućur Allahu i svaka čast Univerzumu.
Pokrenuli bismo blog, otvorili nalog na fejsbuku, kanal na jutjubu, a kako mi u komšiluku ne zaključavamo vajerlese, pljuštale bi taze slike i videa naših zafrkancija i svekolikog oprirođavanja.
Onda bismo pozvali Amelu da nam priča o eko kućicama, a mi njoj crtamo ekonomskopropagandni materijal, napravili bismo i mini dokumentarac mobitelom pa gi poslali na SFF, a jednog dana bih ulupala umjetnicima i tri jaja za doručak, da se osnaže, pa da očistimo i okrečimo zapuštene prostorije mjesne zajednice, da na lijepom mjestu ostanu plodovi tih umjetničkih eskapada.
Šteta što čovjek ne može sve sam. To je tako velika, tako ogromna šteta da cijenim da zato i nije šteta, već davanje. Potra nas otuđenost, strah od straha da si zaboravio da se prepadneš da onaj prekoputa ima neke skrivene namjere. Mnogo nam je loše to predavanje lošizmu. Loša su nam i ta stalna očekivanja, ta očekivanja da nam se omogući „ništa posebno, već ono najnormalnije“. Đavo je u detaljima, što kažu Englezi, jer ne postoji to najnormalnije kad su u igri očekivanja. Ako i postoji, najnormalnije je da su očekivanja nerealna. Čim čujem „očekujem“ već slutim sranje, da prostite. Zato bi u pozivu na kolonizaciju ovim mojim umjetnicima i svima koji se tako osjećaju valjalo napisati – ne očekujte ništa. Ništa vam nije obezbijeđeno. Od prava vam se poštuje osnovno ljudsko pravo na kreativnost. Ko ne bude kreativan rizikuje branje žare za ručak u bušnim rukavicama i prisilno pranje svih kistova. Dobro, ovo već karikiram, ali dobro zvuči. Ko ne bude kreativan, glumi bicikl najdebljem u raji. Ko bude, glumi zaprežni!
Ljudi su puni ljepote, puni radosti, zato su tako ogorčeni. Imam neko kamenje u dvorištu i odgovorno tvrdim da njih ništa nasekirati ne može. Ljudi nisu kamenje. U najgorem slučaju su pi…vagine, opet da prostite, što opet znači da su život. Platforme za strast, zadovoljstvo i rađanje.
Bavim se mišlju kako iniciram tako neku ljepotu, druženje i stvaranje, radost i dešavanje, iskustvo i davanje, i baš mi godi što se takvom mišlju bavim. Možda se ništa od toga neće dogoditi, ali se ne može reći da nikad nije postojalo, jer u čemu sam onda ja večeras uživala.