Srednjovečna, neprimetna prilika, hromim korakom, kretala se ulicama Banjaluke, stalno proveravajući rukom tajanstveni zavežljaj koji je krio u unutrašnjem džepu stare džins jakne. Da su kojim slučajem prolaznici obratili pažnju na tu tajanstvenu osobu primetili bi užarene oči koje su virile iz ispijenog lica. Približavao se zgradi Vlade Republike Srpske. Srce mu je ubrzano lupalo, a vazduh mu je sve neravnomernije dolazio do pluća. Pošto se već nađe u dometu zgrade, od nemaštine, nejakim rukama raspetlja tajanstveni zavežljaj koji u tom trenutku otkri svoj sadržaj. Bila su to četiri jajeta sa kojih je zlokobno gledala oznaka modela. Jaje „F“ klase! Rukom uze jedan od smrtonosnih projektila i uz glasan uzvik: „U slavu Isusovu i u ime božje!“, zafrljači jaje koliko je imao snage prema zgradi Vlade Republike Srpske. Jaje nije stiglo još ni da izlije svoje smrtonosno žumance po skupocenoj fasadi zgrade, kad doleteše i ostala tri, kao da je jaja bacala, sa svoje četiri ruke, sama boginja Kali, a ne ova umorna i napaćena individua.
Zabezeknuti prolaznici su otvorenih usta posmatrali šta se dešava. Strah, glavni saveznik svakog teroriste, se uvukao duboko među njih. Toliko su se prepali da u tom trenutku nisu ni primetili da je terorista umesto „Allahu ekber“ pozivao ime Isusa, sina božijeg. Niko od njih nije mogao znati da se opasni terorista zove Željko i da bi bilo stvarno neukusno i izdajnički da kao pripadnik Srpske pravoslavne crkve veliča Alaha, namesto Isusa, u svom osvetničkom pohodu. Niko se nije pitao ni to zašto se nije opasao kornetima jaja i onda se zaleteo u zgradu Vlade Republike Srpske gde bi uz spektakularan prasak ostala žuta mrlja, nego je umesto toga bacio samo četiri smrtonosna projektila. Ko bi mu poverovao da on nije mogao da kupi više jaja, jer mesečno prima dvadeset i osam konvertibilnih maraka u koje treba da uklopi potrošačku korpu i tako preživi ceo mesec. Na kraju, ko može da poveruje u takvo nešto da u jednoj zemlji, jakoj, stabilnoj, razvijenoj, gde je vladavina prava i zakona u službi građana, kao što je Republika Srpska može da se desi da postoji individua kao što je Željko, čija su mesečna primanja dvadeset i osam konvertibilnih maraka.
Naravno da takvo nešto nije moguće u ovoj zemlji izobilja, tako da je sasvim normalno nazvati ovo nečuveno, drsko i bezobrazno delo pravim imenom. Za to su se odmah pobrinuli nadležni organi i ovaj čin okarakterisala kao teroristički napad. Nisam uspeo da nađem koji su to nadležni organi tako ažurno i savesno obavili svoj posao i opravdali to što na sat zarađuju stotine konvertibilnih maraka, ako ne i više. Možda je to bio čuveni ekspert za terorizam i borbu protiv istog, Dževad Galijašević, možda se oglasio Lazanski iz majčice Srbije. Sigurno je samo jedno da su reagovali pravovremeno, kao što je i sigurno da su to organi na visini zadatka, bez obzira što deluju propalo i mlitavo.
Da nekim SNSD-ovskim čudom, kao kad onomad razdeliše polje kukurza na dva dela i kroz njega izgradiše trideset i šest kilometara auto- puta za deset godina ili kad učiniše da za veoma kratko vreme nestanu sredstva od prodaje Telekoma, vaskrsne Miloš Obilić, prvo što bi uradio je da bi potražio sunet berbera i zamolio ga da mu malo skrati kožicu sa strana, a onda otišao do prve džamije i zamolio da ga prime u islam i upišu pod imenom Mahmut. Ne bi on nas, njegove potomke, ni sa prezirom mogao da gleda, a ne da deli sa nama istog Boga i istu istoriju. Junak je to, a junaci ne vole jajare. Nepojmljivo je njima da neko može da živi u bedi kukavičluka. Nepojmljivo je junacima da se pognute glave ćuti, trpi i njome klima dok se vređa inteligencija i ponos. Junaci više vole ove koji stisnu petlju i bace jaja na uzurpatorski ološ i šljam, koji sami golim grudima, zaštićenim samo starim džinsom, jurišaju na dvore zulumćara, gađajući ih jajima. Koliko god se oni svojom bahatošću i prostačkom grlatošću predstavljali kao veliki despoti i velemože, oni su, ništa drugo, do okot iz kukavičijih jaja našeg društva, iliti jajare.
U nekoj drugoj, normalnoj, državi Željko bi bio heroj iz naroda koji je usamljen digao svoj glas protiv nepravde, ali u Republici Srpskoj on je terorista. To se može opravdati činjenicom da Republika Srpska nije država, a još manje normalna, ili prostom činjenicom da su nama stručni eksperti likovi kao Galijašević koji za sve vreme svoje karijere nikad ništa nije pogodio u svojim teorijama. Pa i ćorava koka nešto ubode, samo Galijašević nikad ništa, ako izuzmemo to što nezajažljivo zoba naše pare. Ono što se ne može opravdati je to da dopuštamo da nas prave idiotima i kretenima prodajući nam patriotizam koji mi otplaćujemo u ratama, dok oni uživaju sve sa kamatama.
„Došlo zadnje vreme! Od idiota, dupelizaca, kukavica, interesdžija, seljačina i kretena ne more se dahnut!“, reče Obilić Mahmut i potapša hrabrog Željka po ramenu.