SASTAV NA TEMU „VOLIM OTADŽBINU“
Moja otadžbina je najlepša na svetu. Niko nema otadžbinu kao ja, a ni jedna druga otadžbina nema ono što ima moja. Glavni izvor prihoda u mojoj otadžbini je poljoprivreda što će reći da je moja otadžbina puna seljaka. Pošto se u mojoj otadžbini sve planski radi svi seljaci su evakuisani sa sela i premešteni u gradove kako bi se zemlja oporavila i u budućnosti bila rodnija i plodonosnija kada je jednog dana iskrčimo od šiblja i korova. Da se izbeglice sa sela ne bi osećale nekorisno i zapostavljene sve smo ih zaposlili u razne državne institucije i dali im rukovodeća mesta. Red je malo da se odmore u foteljama od težačkog posla na njivama. Kao što su uspeli da vode svoja imanja kao pravi domaćini tako vode i moju otadžbinu. Osim što su nam izbeglice sa sela donele blagostanje i berićet u otadžbinu, doneli su nam i običaje, pa sada skoro svakodnevno imamo razne smotre folklora, smotre raznih pevačkih društava, kako muških tako i ženskih, koji kada stave ruku na levo uvo i puste svoje glasove prave rupe u asfaltu. Nema veze, asfalt nam ionako ne treba. U mojoj otadžbini se voze automobili na kojima bi nam i NATO, a i braća Rusi, pozavideli. Sve što njihova borbena vozila jedva savladaju naši automobili to prelete za tili čas. Dok njihove skupocene vozilice troše kao Nikola Špirić i Željka Cvijanović u Americi, naša vozila idu na plin i troše kao prosvetni radnik za vreme novogodišnjih i božićnih praznika. Raznih smotri mi još imamo u našoj otadžbini i malo je mesta u tekstu da bih ih sve nabrojao. Usled tolikog broja smotri uz koje slavimo našu otadžbinu i blagosloveni život u njoj hvata me panični strah da postanemo nesmotreni i prestanemo da osmatramo na neprijatelje koji vrebaju, kako unutrašnje, tako i spoljašnje. A neprijatelja je puno. Sa svih strana nam dolaze upozorenja o neprijateljima koji pokušavaju da omalovaže i unište moju otadžbinu koju ja toliko volim. Joj koliko te volim otadžbino, volim te više nego kevu i ćaleta. Čak nas i vidoviti Toma upozorava na to. Ne, nije to onaj neverni Toma, ovaj Toma je glavni tumač Tarabića. Bivši direktor grobarskog preduzeća, sadašnji predsednik Srbije. Dođe na mesto glavnog branitelja mog naroda usled iskustva sa prethodnog radnog mesta. Dođe i nesebično poče da pruža svoje usluge celom regionu. Ma ne, ne sahranjuje on nikoga, osim kulture, zdravog razuma, časti i pameti. Zašto njega spominjem u eseju o mojoj otadžbini? Pa čisto iz razloga što se on ne meša u politiku susednih država, ali eto nas brani i štiti iz nekog razloga. U stvari iz više miliona eura razloga kojim ga za svoje usluge dariva predsednik moje otadžbine mojim novcem. Predsednik moje otadžbine je slika i prilika iste. Bogat, saosećajan, veliki i prost. Nije on prost zato što je prostak, nego zato što je moja otadžbina prosta, a prosta je zato što je vode prosti ljudi, seljaci. Tako ispada da je i predsednik moje otadžbine seljak, a pošto je prvi među jednakima, onda možemo reći da je seljačina. Sve ovo pišem, a u stomaku mi leptirići ne daju mira. Kada god dođem do reči moja otadžbina oni se usplahire i razlete kao „studenti za istinu“ na rejv partiju. Studenti koji su mešali šljivu i krušku, pošto se u mojoj otadžbini ne uzima američko smeće od energetskih pića ili gluvo bilo neka nedozvoljena halucinogena sredstva. Naša omladina pada u trans samo od patriotizma i ljubavi prema svojoj otadžbini ili na stihove pesama Mileta Kitića. Ne bih ovim putem da ispadnem neskroman, ali toliko volim otadžbinu da sam ja taj koji je zaslužio prvu nagradu, trilogiju Nikole Koljevića „Stvaranje Republike Srpske“. Verujem da bih je ja najbolje iskoristio od svih dobitnika i s toga sam uverenja, bez ikakve skromnosti, da baš ja treba da dobijem to veliko književno delo. Dok čekamo da se oranice očiste od šipražja i korova i seljaci vrate na svoja radna mesta, ja bih tu knjigu koristio da u njene listove motam duvan. Ne, ne motam ja duvan zato što nemam novca za cigarete, nego zato što neću da pušim američko smeće. Ako je kojim slučajem knjiga pisana na „masnom“ papiru, pošto je nepisano pravilo da se gluposti lepo pakuju, onda bih vas molio za zadnju nagradu, malu zastavicu Republike Srpske. Nekako ću joj već naći jednokratnu upotrebu.
JAOOO KOLIKO JA VOLIM SVOJU OTADŽBINU!!!!