Studentska Republika je, iskreno govoreći, bila fantastična ideja. Prilično sam siguran da bi u jednoj takvoj tvorevini bio do sada nezabilježen napredak na svim poljima. Opravdanje za to je jednostavno: mi, studenti, jesmo najjača sila Univerzuma. Ono što naumimo to i ostvarimo. Bar je do sada tako bilo. Mada poslednji pokušaji da studenti nešto postignu, doduše mirnim protestima, završio je biber sprejom u facu. Occupy the Wall street, my ass. Možda je razlog u mirnim protestima. Ne kažem da treba da se pale ulice i da se polupa Mekdonalds, tek smo ga dobili, nek se prvo malo ogadi raji.
Kako počeh ovu priču, Studentska Republika je divna misao. I ona je kratko živjela. Moram priznati, iz totalno izpolitizovanih razloga i na pogrešnoj osnovi, ali postojala je. E sada kad pomenuh njeno probno postojanje, moram se zapitati, to jest, opravdano je se zapitati: a da li je ona i postojala samo zbog političnosti? Da li smo mi danas postali oruđe politike? Ili sopstvene koristi, što je opet niz dlaku politici, jer će lako da nas okrenu za svoj cilj, kada svako gleda sopstvenu korist? Zar je nužno da se studenti opeku po džepu za par hiljada maraka, ili da se horde kolega jedno jutro probude ispisani sa fakulteta, da bi se nešto poduzelo? U takvom slučaju sve što se poduzme veoma lako može biti izvučeno iz konteksta, oteto kontroli i kao rezultat dati jednu gomilu haosa. A zašto tako nešto da dozvolimo? Gdje ode kolegijalnost? Možda nam prosto ni ne treba dozvoliti da studiramo, da se obrazujemo, kada ćemo ionako da to sprčimo bezveze.
U Srbiji je ljetos, a i ranije, bila jedna interesantna inicijativa studenata. Naime, pošto su državne vlasti odlučile da uslov za upis godine na teret budžeta bude uslovljeno apsolutnim čišćenjem ispita i famoznim 60/60 ESPB poena, reakcije među studentima su, naravno, bile i više nego burne. I dok su jedni pristupali pacifičnijem rješenju, koje je kasnije urodilo plodom, jedni su odlučili da sprovode opsade fakulteta. U toj instanci automatski su se pojavile i stranačke boje, partijska prisutnost je ponovo zaudarala. Možda studenti i mogu da formiraju funkcionalan socijalizam, ne kažem da ne mogu, ali ovdje to nije bilo to. Dobro, to je sasvim normalna reakcija da jedni budu pasivniji, a da drugi budu aktivniji. Ali ono što je začudilo da su se najviše angažovali u spas svojim kolegama, ljudi kojima ta izmjena zakona ne znači ništa, oni koji čiste godinu u junu/julu, ili prosto oni koji čiste godinu. Naravno, tu grupaciju nisu sačinjavali samo takvi ljudi, ali bilo ih je dosta. I njihov glas je prilično odjekivao. Tiha voda brijeg dere, kažu kod nas. Ali da li tiha voda teče samo u Srbiji, ili Hrvatskoj gdje su u kombinaciji pasivnog protesta i blokade isto nešto postigli? Zašto i mi nemamo tihe vode, kad već imamo brijegove za deranja?
Možda je opet stvar u mentalitetu koji su nam nabili kao okov. Nevjerovatno je kako se sve vraća uvijek na to da smo mi ljudi govna. I još umjesto da sarađujemo sa kolegama sa svih tipova fakulteta, da postoji saradnja između studenata državnih i privatnih fakulteta, umjesto samo podozrivih pogleda, mi taj nepotrebni jaz činimo još većim. Naravno da ni na privatnim fakultetima nije sjajno. Ali im je možda pristup bolji, možda su ljudi zadovoljniji. Priznajem da meni maksimalno pucaju živci kada moram da idem u anfiteatar koji je krcat ljudima, i koji probija kvotu bar za dvjesta ljudi koji mogu da stanu u njega. I naravno da kvalitet znanja u takvoj okolini ima veliki problem da se prenese do svakog, pojedinačnog studenta. Mislim da je stvar u zajedljivosti i starim idejama koje nam još idu u krvi. Naravno da ću da prezirem onoga ko je prošao lakše u životu, ko je bio snalažljiviji, jer ako sam ja mutav, svi bi trebali da isto budu mutavi, zar ne? Ne. Naravno da ne. Ali petlja dekadencije u koju smo upali nam itekako ne dozvoljava da išta promijenimo, jer ne želimo. Čekamo drugi dolazak Isusov. Da mu kažemo da se goni u tri lijepe iz koje je došao, baš kao i prošli put.
Džordž Orvel je kroz jednog svog junaka, možda najpoznatijeg, jednom iskazao: „spas je u Prolama“. U ovom slučaju, iako su u „1984.“ prole bile najniži sloj društva koji se ponašao kao domaća životinja Velikog Brata, isto to studenti. Nikada neću zaboraviti reakciju jednog poznanika kada mu je moj rođak rekao da ide da studira: „Ha, ma ko te jebe, idi studiraj kad ionako nisi ni za šta!“ I bio je sasvim u pravu. Ali jednog dana kada se vratimo sa diplomama u rukama, kada smo nešto od sebe stvorili, a bogami i naučili, itekako smo „za šta“ i za svašta. No sa svim tim, kakvo je trenutno stanje, mi dobijemo i jednu misaono-električnu ogrlicu pa se svako malo, kada originalna ideja sijevne u glavi, štrecnemo i pustimo da tone u zaborav. A to stičemo tako što u startu ubijamo studentski kolektiv.
Kada sam već krenuo sa tematikom Džordža Orvela, ne bi bilo loše da to iskoristim za kraj. Kako smo postali robovi svoje želje za nemijnjanjem, stvorili smo od države jednog Goldštajna, a za boga izabrali O’Brajena da nam puni sujetu. Ideja o Studentskoj republici ostaje u domenu ideja, onih prelijepih, ali i onih koje su nas najviše žacnule. Mada, šta to mene briga, kada sam već diplomirao i sad ponosito vucaram svoju diplomu od biroa do biroa? Molim, kakve buduće generacije, kakvi bakrači? Čuj, pa ja kada sam završio fakultet, sve fakultete su srušili.
