Hajde da pricamo o neizbeznim stvarima, o potencijalnom dobru i zlu, o predodredjenom zivotu i ocekivanoj smrti... Zelite li da obelezimo neizbeznost kao jedinu potencijalnu mogucnost u svemu sto nam se desava u zivotu? Ili mozda zelite da sve to ostane da lebdi u vazduhu oko vas, a da se vi, kao i do sad, pretvarate da se nista ne desava? Kako god da odlucite neizbeznost je ta kojoj dugujete citav zivot. Iako se uvek borite protiv buducih dogadjaja i sledbenih stvari, a narocito u trenucima potpunog blazenstva i spokojstva, vas zivot uvek nadje nacin da promeni smer i pravac i ponudi vam nove mogucnosti kao i nove nemogucnosti. Neizbeznost vas mami bas kao i voda. Konstantno osecate njeno prisustvo u njenoj vecitoj neophodnosti i znate da nemate nikakve sanse. Izdrzite tek toliko dok zelja i potreba ne nadvladaju protivrecnost duha i tela. Od tog trenutka svaki segmet vaseg vec unapred propalog plana stapa se sa velicinom onog sto vas je i dovelo tu gde jeste, zbog cega vas zivot i dalje traje i zbog cega ce se isti i zavrsiti. Jer smrt je vrhunac svake neizbeznosti i neizbeznost koju retko kad pominjemo kao takvu ili je i pominjemo ali dovoljno tiho i u nadi da ni sopstveno uvo nece opaziti tu neprijatnu draz koja spoljasnost upozna tek nakon unutrasnjeg pritiska. A istisnuti smrt iz glave isto je kao i spoznati njen dolazak. Tako da misli o smrti ne treba smatrati za nesto zabrinjavajuce ili cudno, jer kako se mozemo cuditi necemu sto ne mozemo ni da izbegnemo? U cemu je poenta traziti uzrok u razmisljanju o nekoj stvari koja je neizbezna od pocetka vaseg zivota? Neki kazu da je to zato sto zelite prevremeni kraj ili zato sto osecate da je kraj tako blizu da konacno mozete da osetite njegovu potpunu neizbeznost koja vas je pratila kroz citav zivot. Mada, mnogi ne znaju da je, bez obzira na zelju ili osecaj, smrt nesto sto ne zahteva dublje tumacenje i razumevanje, vec samo strah i postovanje. Jer kada krenete da se plasite spoznajete i sustinu citave ove farse oko neizbeznosti. Strah je taj koji vam omogucuje da prezivite svu tu enigmu postojanja i nastavite dalje, iako dalje znaci jos korak vise ka vrhuncu. Istina, vrhunac je ono sto svi zelimo, iako to ponekad ne izgleda onako kao smo zamislili. Ponekad ni sam vrh nije dovoljan da bi ste dotakli nebo, a ponekad mozda i dotaci nebo ne znaci nuzno biti na vrhu. Vernici kazu da je jedini pravi puta ka iskupljenju i spasenju smrt i odvajanje telesnog od duhovnog, ali ja ne vidim nista spasonosno u tome. Ko jos moze poverovati u to da je jedini nacin za dostizanje vrhunca upravo ono cega se citavog zivota pribojavate? Zasto smrt mora da oznaci taj zracak svetlosti koji donosi toplinu i vedrinu kad drugog izlaza nema? Ili je to mozda samo bedni nacin da se sakrije gorka istina i ljudima pruzi ono sto ocekuju. A nisu svi ljudi sposobni da promisle i odluce sta je dobro za njih. Jednostavno mnogi od njih nemaju tu moc da se suoce sa neizbeznoscu i otkriju pravi smisao onoga sto ona nosi, pa svoje odluke donose na osnovu prezrelih osecaja. Malo je onih koji svoj zivot prepuste onoj istoj sili sa kojom bi da se bore, koju bi da izmene, za koju bi voleli da nikada nije ni postojala... Ali, takodje, malo je onih koji za tu istu sili i tu veliku neizbeznost mogu reci da im je donela nesto vredno, nesto sto obicni smrtnici saznaju tek na kraju, tek kad prodje sve ono sto je bilo kao i ono sto nije bilo i kad se zivot u svom velikom zaru ugasi. Neki cak ni tada ne osete nista.
