Naslonila je glavu na moje rame dok čita roman “Crveni Šator” Anite Dijamant. Ja pijem friško skuvanu avionsku kafu, crnu bez šećera serviranu u stiropornoj šolji jednokratne upotrebe. Amerikan Erlajns let za Majami je tek uzleteo iz San Hozea, glavnog grada Kostarike. Kasnimo nekoliko sati zbog velikog nevremena i oluje. Svi letovi su odloženi do daljnjeg. Vreme je nepredvidivo. Kupih knjigu na aerodromu ali nisam uspeo da se skoncentrišem da citam. Odložio sam Koeljov roman “Pobednik Ostaje Sam” na slobodno sedište pored prolaza izmedju redova. Posmatram oblake kroz prozor. Brojim sitno poredjane šrafove na krilnom motoru i razmišljam o vremenu.
Vremenska razlika izmedju Kostarike i istočne obale Amerike je samo dva sata. Klizimo kroz oblake i polako ulazimo u sumrak. U daljini se pocrveneli oblaci stapaju sa horizontom. Pomislih, možda je horizont uvek isto daleko sa moje tačke gledišta.
Poljubila me u obraz i slatko se nasmejala. Zamolila da stavi glavu na moje krilo da malo odspava. Pokrio sam je laganim ćebetom i pomilovao po kosi. Ubrzo je zaspala.
– Sad mogu malo da pišem. Imamo još najmanje sat vremena do Majamija.
Ostali putnici uglavnom gledaju film sa Robertom Redfordom u glavnoj ulozi ili strpljivo čekaju u redu za toalet. Ćelavi putnik ispred mene je spustio svoje sedište da bi se malo pružio. Glava mu je izgorela na suncu. Izgleda da je zaboravio da se namaže SPF kremom. Gledam kroz prozor kako sada već narandžasto sunce brzo nestaje. Stjuardese se šetaju gore-dole izmedju sedišta sa praznim kesama tražeći od putnika da ubace smeće. Jedna stjuardesa nosi kesu za plastiku, dok druga za aluminijum. Ovaj sistem su smislili kako bi uštedeli vreme čišćenja aviona i što pre spremili sledeći let. Nema se vremena za gubljenje.
– Razmišljam, vremena je sve manje, brže protiče i povratka nema. Vreme je skupo. Vreme nije na odmet. Vremenska prognoza formira moje planove za današnji dan. Vreme diktira moj ceo život.
Sve se vrti oko vremena. Što pre krenem brže ću stići, imaću više vremena. Što brže radim, pre ću završiti. Što manje dangubim razmisljajući o vremenu više ću vremena biti produktivan.
Na sve moguće načine se “štedi” vreme. Čovek više ne mora da troši vreme da nauči jezik ili da brzo nadje neku informaciju. Sve što treba je neki pametni telefon i Google robot-prevodilac koji će sa velikim zadovoljstvom da ti prevede šta god želiš.
– Zar da se gubi vreme u školi da bi naučio neki strani jezik? Nema potrebe gubiti vreme. Sarkazam vremena. Svi sve znaju a ustvari niko ništa ne zna.
Ne treba mi ništa drugo sem Fejsbuka i Google omogućenog telefona da nadjem “prijatelja” ili bilo šta drugo u okruženju. Ne moram reč da progovorim da završim bilo kakav posao bilo gde. Moć tehnologije je spojila običaje, humanost i izvorne komunikacije u jedan glas. Glas starih navika čoveka polako nestaje. Minute mog mobilog plana brže protiču. Više ne moram ništa da pamtim jer mi je svaka poruka, bila video, tekst, ili glas, uredno arhivirana, zauvek. Mogu brzo i jednostavno da se vratim u prošlost. Postao sam virtuelan. Postao sam besmrtan. Moje poruke ostaju u vorteksu vremena. Sada me to vreme drži u gabuli i ne dozvoljava mi da pobegnem.
– Znojim se. Uskoro će da mi naplaćuju ažuriranje virtuelnog profila i posle smrti.
– A koju vrednost nosi vreme provedeno praveći tu besmrtnost? Ako sa lakoćom proizvodim i dokumentujem svoj pokret, viziju i maštu onda vrednost postaje selektivna ili kapacitetivna.
Ostali mogu lako da me nadju i presude o vrednosti vizije mog vremena. Uskoro će svi biznisi imati “like” dugmić na svakom artiklu što prodaju da bi sto lakše uspostavili “prijateljstvo” sa potrošačima.
Setih se što mi pade na pamet pre nekoliko dana dok sam satima truckao džipom po makadamu priobalja Kostarike
– Život je popunjavanje vremenskih vrednosti. Dužina života je cena vremena.
U zadnjih par dana, po prašnjavim raskrsnicama i džungli Kostarike bi sačekao da se pojavi neki automobil da mi pomogne sa direkcijama. Ovde nema mobilnog signala. Ovi putevi nisu jos ucrtani u mape. Vozači sa GPS uredjajima izgledaju zbunjeno jer su izgubili orijentaciju.
Ovde ljudi “troše” svoje vreme na neki drugi način. Čini mi se da ovde ljudi provedu ceo život u radijusu od dvadesetak kilometara. Niko ne zna gde vodi ovaj put i koliko vremena treba do sledeće tačke ali te ljudi pozdrave toplo i sa velikim osmehom.
Njihovo vreme nosi neku drugu beskonačnost.
Taj makadam je verovatno jedini veliki put za koji znaju ali ne znaju odakle dolazi a ni gde ide. Ovaj put je možda kraj njihovog spektruma. Vrazi ga znali.
– Kakva ironija. Kakva suprotnost. Kakva razlika suštine vrednosti vremena.
Ozvučenje kabine je odzvonilo sa glasom pilota koji nas je upozoravao da se vežemo radi turbulencije.. Kejt se probudila i naslonila topli obraz na moje rame. Slećemo za pola sata u Majami. Nadam se da ćemo stići na sledeći let koji nas nosi kući.
Južna Plaža, Majami, 8:45
Nije nam se dalo. Nismo stigli na zadnji let za Vašington. Pošto vremenske nepogode ne podležu kriterijumu besplatnog prenoćišta preko avionskih kompanija imali smo opciju da prenoćimo na aerodromu ili da platimo sobu u jednom od monotonih hotela u blizini aerodroma.
– Idemo na Južnu Plažu, rekoh pokazujući rukom prema izlaznim vratima iz terminala.
– Nisam nikad bila u Majamiju, reče Kejt sa očiglednim uzbudjenjem.
– Nadam se da nećemo naleteti na Kardašijan sestre jer nisam sredjena.
Slatko se nasmejala dok smo ulazili u taksi. Dvadesetak minuta vožnje preko nekoliko kanala i našli šmo se na Južnoj Plaži ili “South Beach” što bi se reklo.
Nadjosmo jeftin hotelčić, istovarismo stvari i direkt na Okeansku Ulicu, ili ti “Ocean Drive”. To je najbliža ulica do Atlantika i poznata po velikom broju restorana. Večerali smo vrhunsku pastu uz par mohitosa sa dodirom ananasa. Pušio sam veliku Kohibu i uživao u prelepoj večeri.
Hipotetički sam ragovarao sa svojim vremenom. Imao sam opciju da budem srećan i da mu se zahvalim što mi je namestio oluju u Kostarici i doveo na romantičnu večeru u Majami ili da budeo živčan i isfrustriran je sutra kasnim na sastanke u Filadelfiji. Izabrao sam prvu opciju i nastavio da komentarišem o prolaznicima sa Kejt. Posle vecere se prošetasmo pored plaže razgovarajući o Kubi. Tako blizu a tako daleko.
Boing 737, Negde iznad Džordžije, 10:20
– Popij 4 čaše vode naiskap, setih se Japanaca.
– Rukama dodirni telo od-glave-do-pete, kažu Tajlandjani.
– Svesno se pogledaj u ogledalo svako jutro. Pogledaj unutar samo sebe svaki dan. Ne sećam se gde sam to pročitao ali zvuči dobro. Ovo mi je palo na pamet dok sam listao stranice magazina.
Moraću da svratim do radnje da kupim odelo za sastanak i žilet da se obrijem.
– Hmmm, nemam ni cipele za posao. Moraću kompletno odelo da kupim.
– Da se pojavim ovako neobrijan kao neki Robinzon Kruso? Možda bi to moglo da me stavi u neugodnu situaciju i da ću biti izbačen sa sastanka?
– Možda ću biti zanimljiviji i dobiti još bolji kontrakt jer pokazujem samopouzdanje bez obzira kako sam obučen?
Možda sam odlepio i ne znam o čemu pričam? Izabrao sam drugu opciju pa šta bude. Unajmiću auto čim sletim pa pravac šljaka.
Kažu, nema se vremena za gubljenje.
Ko rano rani, dve sreće grabi.