Piše: Slobodan Martinović
Vječnaja pamjat
Reč koja se može čuti je gubitak. Život je prolazan, posle kiše dođe sunce. Tako i posle smrti patrijarha izabraće se hvala bogu novi. Dostojan.
Kao vernik u pokušaju, ne videh na sahranama mitropolita Amfilohija i patrijarha Irineja nigde boga. Sahranjaeni su kao kult ličnosti. I odmah sledi predlog da budu svetci. Svetac se ne postaje tako što se takmičiš.
Apsurd je što su govore držali neznabošci.
U vreme svetske pandemije samo je naša crkva bila mimo sveta i boga. Zato je i pola Sinoda obolelo od virusa korone, ugrožavajuči svoje živote i živote vernika. „Ne kušaj boga svoga“, tako piše u Svetom pismu. Svojim činjenjima kao da su hteli da provere u ono što piše.
Čitajući iznova Sveto pismo, odnos Srba prema bogu je više u običajima nego u istinskoj veri. Tačnije u verskom nacionalizmu, idu u crkvu zato što se Srbi skupljaju.
Sama liturgijska zajednica svetom nedeljom je mala. Veliki broj vernika slavi slavu gde se u prvi plan stavlja priprema hrane i pića. Malo se radi na duhovnosti vernika a više na političkim temama.
Da li se može verovati u boga ako ne razumeš šta piše u Svetim knjigama.