VIRUS

Ne znam tačno gdje se desio ovaj nesvakidašnji dogadjaj,  ali se, s koljena na koljeno, prepričava u narodu pa je tako dospio i do mene neposredno onomad  prije rata. 

Pričalo se da je u jednoj maloj bosanskoj kasabici  supruga  uhvatila vlastitog muža u krevetu sa komšinicom ili što be se stručno reklo  in flagrante. Dok je otvorenih usta unezvjerena žena gledala kako se oni razdvajaju iz ljubavnog klinča muž, ni najmanje zabrinut novonastalom situacijom,  prozbori:

– Čekaj malo…nije to tako kako ti misliš da jest….mislim….vjeruješ li ti meni ili svojim očima ? Dok je nepomično stajala na sred komšinicine spavaće sobe ona tiho prozbori:
–  Tebi. Eto vidiš – reče muž navlačeći gaće preko gole guzice –  ajmo sad kući!

Nonšalantno se nakloni  ljubavnici, zagrli svoju životnu izabranicu pa zajedno s njom ode svojoj kući.
Narod  bi reko, jebeš ženu, ludo pa živi.  Kurvarluka je bilo, biva ga sada i biće ga dok je svijeta i vijeka.  

Medjutim, što više razmišljam sve češće dolazim do jednog zaključka. Da ta mahnita žena, sunce ti jebem, nije izvor svih naših nevolja i zala, da nije bolovala od neke prelazne bolesti, da to njeno ludilo nije bilo zarazno?  Da ju nije kakva metiljava krmača ujela, da nije kakvu gljivu ludaru pojela  ili ju je nekakav  nepoznat virus nap’o pa je jadnica napoprijeko pošandrcala?

Nije dugo trebalo virusu da se rasplaza  i zarazi gotovo čitavu zemlju od 22 miliona, majku ti bogovu. Izludi narod u sekundi.  Šta god ova dvojica glavonja kažu – ovi pov(j)eruju. Ovi kažu mi smo ugroženi-  narod kaže jesmo, ovi kažu  ovi drugi nas jebu a narod  kaže tako je, ne možemo više primat’ kolko nas pandrče.  Nećemo više s njima –  nećemo. I tako se ova dvojica  prokurvaše, varaju vlastiti narod jedan s drugim , k’o muž ženu sa početka teksta. Narod  najeba, ova dvojica ih prodaše, rasteraše sa vekovnih i stoljetnih ognjišta, al džaba moj brale, narod vidi  kako se njih dvojica sastaju , piju šampanjac, smiju se, samo što se  u usta ne ljube, ali ne vjeruje svojim očima nego njima, neda pogani  virus drugačije. 
I evo trideset godina poslije virus i dalje hara. Niko svojim očima ne v(j)eruje.

U regionu je skoro pa preuzeo sve živo i mrtvo, a i proširila se bogami  ta pošast, prelila se i šire, gdje god je balkanska stopa kročila, po  Amerikama, Kanadama i Australijama. Ne moraju nasljednici,  ovi novi gospodari ni govoriti više ništa, doljevati ulje na vatru, narodi se mrze i bez toga po nekoj tradiciji i predanju, by default što bi se reklo.  Ima li seruma na vidiku?  Ima , al’ u žutim bojama.