Prvak Šabačkog pozorišta,član udruženja dramskih umetnika, član udruženja dramskih pisaca. Napisao je scenario za Svečanu akademiju „Boj na Dublju“, za tv serije „Gle neko zvoni“ , i „Da se ne pročuje“, uradio je monodramu „Zoran Radmilović“, “Nušićev optimalan broj“, “Veliki rat“, pisao je za decu „Bajku o čokoladi“, “Vremeplov“ zajedno sa svojom suprugom Anetom Tomašević, “Novogodišnji bal“, “Pozorišne čarolije“. Režirao je predstave „Klara dogodilo se nešto neočekivano“, “Ključ“, “Kraljicu smeha“, “Omer i Merima“, “Siroti mali hrčki“, “Nušićev optimalan broj“, “Pusti me da sanjam“, “Kako postati glumac“, “Sveti Georgije ubiva aždahu“, “Retromorfozu“ ...
Dobitnik je nagrade za glavnu ulogu na internacionalnom festivalu „Autor“ u Temišvaru, nagrade za najboljeg glumca Festivala na XXX Festivalu pozorišta u Lipecku –Rusija 2014 godine, nagrada za najbolju monodramu na Festivalu monodrame u Bitolju 2015 godine, nagrade za glavnu ulogu na Joakim inter festu, i nagrade za glavnu ulogu na Joakim festu, dobitnik je čak dvanaest nagrada na Festivalima Joakim Vujić, dobio je nagradu stručnog žirija - bronzana maska za predstavu u celini (tekst i režija) za predstavu Klara dogodilo se nešto neočekivano na internacionalnom festivalu TREMA FEST, dve nagrade na festivalima „Talija fest „ u Beogradu, nagrade udruženja dramskih umetnika , nagrade za najbolju mušku ulogu na Festivalu komedije u velikom Zvorniku, dobitnik je Velike nagrade publike za najbolju predstavu Kraljica smeha na Festivalu duo drame , nagradu Međunarodnog stručnog žirija za najbolji glumački par sa Anetom Tomašević za predstavu Ćelava pevačica na Festivalu „Risto Šiškov – festival NETA „ u strumici –Makedonija i mnoge druge. Igaro ej u televizijskim serijama Srećni ljudi, Porodično blago, Gle neko zvoni, Strah od ljubavi (Italija), Restaurator (Italija), Miris kiše na Balkanu, Sinđelići, Sumnjiva lica i Nemanjići.
Njegova karijera je građena temeljno, odigrao je nebrojeno mnogo uloga a kao najznačajnije se ne mogu posebno izdvojiti ni njih deset jer je u svakoj uneo onoliko života koliko je bilo potrebno da se one pamte, prepričavaju i vole godinama. Deca i odrasli ga obožavaju, zbog njega i njegove supruge se karte za pozorišne predstave kupuju unapred a po završetku predstava pubilka ustaje sa stolice i stojeći aplaudira.
Pored talenta za glumu on je odličan slikar, pisac i režiser.
On je Ivan Tomašević.
Olja : Gde vi vidite početak kada je reč o vašoj glumačkoj karijeri ?
Ivan : Moja profesionalna glumačka karijera je počela upravo dolaskom u Šabačko pozorište.
Olja : Sa glumom ste započeli još za vreme đačkih dana kod pokojnog Slobodana Savića u "Abraševiću " u Valjevu,da li su znanja koja ste stekli u toj početnoj fazi bila korisna za vaš dalji rad ?
Ivan : U osmom razredu osnovne škole postao sam član Omladinskog studija amatera u Valjevu. Mogu slobodno reći da je to što sam naučio svojim prvim koracima na sceni ostavilo veliki trag, ne samo u mom glumačkom, nego i u privatnom životu. Imao sam sreću da već na početku imam jednog izuzetnog učitelja glume čijom zaslugom je pozorišni i filmski život Srbije obogaćen mnogim velikim glumcima.
Olja : Kada ste dobili posao u Šabačkom pozorištu bili ste jedini mladi glumac među kolegama, kako je to igrati sa starijim kolegama, kakvi su bili kolegijalni odnosi među vama, kako ste bili prihvaćeni,da li ste imali ravnopravan status u odnosu na starije kolege ili ste za njega morali da se izborite?
Ivan : Svakako da dolazak u novi grad, u novu sredinu, za posledicu ima izvesnu dozu stresa. Svako od nas, kada je kretao na školovanje ili nekim drugim povodom na duže vreme napuštao svoju sredinu ili porodicu, stekao je slično iskustvo. I upravo ono što sam naučio od Slobodana Savića u školi glume, pomoglo mi je da bez većih problema sebe prilagodim novom okruženju. Sada, sa ove distance, posle toliko godina, mogao bih, možda, sebi dati pravo da mladima i dam neki savet u tom pogledu. Jednostavno, ja se nisam ponašao poput nekih “buntovnika” koji bi da preko noći menjaju svet i da ga učine “boljim” prema svojim idealima. Kao što rekoh ja sam se prilagodio sredini, a svojim radom i zalaganjem i velikim poštovanjem, koje sam pokazivao prema kolegama, od te sredine upravo sam dobijao onoliko koliko sam zaslužio. A to što sam dobio bilo je, za mene, neprocenjive vrednosti. Kolege i nova sredina, mislim i na pozorište i na grad, su me prihvatile na najbolji mogući način. Sve to mi je pomoglo da se u potpunosti posvetim radu u pozorištu i u neprekidnom učenju i usavršavanju u oblasti glume ali i drugih grana umetnosti, jer pozorište je jednostavno zbir svih umetnosti i životnih iskustava. Verujem da sam se prilagođavajući se novoj sredini, bar ponekad, učinio da se i ta sredina prilagodi meni i mojim dobrim idejama i zato sam veoma srećan. Na pitanje da li sam morao da se izborim za svoj status, ne znam pravi odgovor. Verovatno zato, što tu “borbu” ne shvatam, ne vidim. Razumem je samo, i prihvatam kao posvećenost svom poslu. Kako sam od početka imao podršku svih kolega, podršku kakvu svako od naših glumaca daje jedan drugom i tada i danas, nije mi bilo teško da, neću reći da se izborim, nego da zauzmem mesto koje zaslužujem.
Olja : Uloga Kufte Paganini u predstavi Smrtonosna motoristika ima status prve uloge koju ste dobili u Šabačkom pozorištu, međutim na samoj sceni ste u ulozi Paške prvi put igrali i dobili prvi aplauz u sali u kojoj igaret i danas. Kako da razjasnimo čitaocima koja je u stvari vaša prva uloga ?
Ivan : Pozorište predstavlja život. Kao i u životu tako i u pozorištu se često dešavaju čudne, nepredviđene, neočekivane stvari. Sve to, ta neprekidna dinamika daje lepotu i zanimljivost umetnosti kojom se bavim. Tako sam i doživeo, već na samom početku, da istovremeno u svom pozorištu radim dve velike uloge. Moglo bi se reći da je prva uloga koju sam počeo da radim Kufta Paganini u predstavi Smrtonosna Motoristika u režiji Miška Milojevića, a prva koju sam završio Paška u predstavi Prošlog leta u Čulimsku u režiji Slavenka Saletovića. U toku rada na prvoj predstavi je odlučeno da će ona učestvovati na Televizijskom festivalu, a da će sledeća predstava, Prošlog leta u Čulimsku biti učesnik Festivala Joakim Vujić. Kako je, vremenski, Festival Joakim Vujić bio pre Televizijskog festivala, odlučeno je da se rad na prvoj predstavi stopira dok se ne uradi druga. Uglavnom, srećan sam što su obe predstave odlično prošle.
Olja : Turneje u Jugoslaviji su trajale i po deset dana, to je prilično dug period za gostovanja,kako su tada izgledala sva ta gostovanja,druženja, upoznavanje različitih mentaliteta, publike ... Koliko se na turnejama uči, na koji način one bogate život i da li ga na neki način u tako dugom trajanju na neki način vama uskraćuju neke životne svakodnevne radosti ?
Ivan : U vreme Jugoslavije se dešavalo da i po mesec dana budemo na putu. To je bilo vreme turneja. Recimo, krenemo na deset dana po Bosni i Hercegovini, vratimo se u Šabac na dva dana, pa onda petnaest dana po Hrvatskoj, pa opet dan dva pauze i odlazak u Crnu Goru na desetak dana, pa Makedonija, onda mesec dana rada kod kuće pa iz početka sa drugom predstavom. Tada nije bilo teško da skoro svaka predstava postigne sto izvođenja. Ove turneje su čak i za nas mlade glumce bile naporne. Mogu misliti kako je bilo starijim kolegama koji su imali i svoje porodice. Samo treba reći da je atmosfera na putovanjima uvek bila fantastična sa puno rada, ali i sa puno lepog raspoloženja, zabave, raznih događaja koji su izrodili bezbroj anegdota.
Olja : Angažmani u Italiji su vam omogućili da radite sa glumcima koji imaju status velikih svetskih zvezda, kako je raditi sa njima, ko su najpoznatijie kolege sa kojima ste radili, i kakav je osećaj kada vas neko ko je dobio Oskara hvali ili pita baš za Vas?
Ivan : Rad na filmu i televiziji shvatam samo kao nova iskustva koja se mogu iskoristiti i primeniti u poslu kojim se bavim. Naravno da pozivi od velikih svetskih produkcijskih kuća, kao što je FILM AURO – Delaurentis ili TV RAI UNO imponuju i, na neki način, predstavljaju neku vrstu priznanja vašeg minulog rada. Zahvaljujući tim pozivima imao sam priliku da snimim nekoliko italijanskih filmova i serija, da nekoliko meseci provedem u Italiji i upoznam vrhunske umetnike i profesionalce, ali i da osetim kako je biti umetnik tamo gde se umetnost ceni, gde vam na svakom koraku ukazuju čast, poštovanje i takve privilegije koje se kod nas ne mogu ni zamisliti. Svi ti veliki umetnici: reditelji Neri Parenti, Stefano Reali – bio pomoćnik Serđu Leoneu za film Bilo jednom u Americi, modni kreator Renato Balestra, kompozitor Enriko Morikone, svetski di-džej Bob Sinkler, glumci, Kristjan De Sika, Sabrina Ferili, Ivano Mariskoti, Vinsent Perez, Lando Buzzanka... koji snimaju svuda po svetu, od Holivuda do Afrike i Kine, su u suštini obični, pristojni ljudi sa puno poštovanja prema svojim kolegama bilo odakle da su. Nije bilo teško raditi sa njima. Naprotiv, bilo je veliko zadovoljstvo, naročito kada saznate da cene naše glumce, jer mnogi od njih su snimali po Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.
Olja : Šta bi naveli kao jedno od najlepših iskustva tokom rada u Italiji?
Ivan : Jedno od najlepših iskustava u radu sa Italijanima je visoki profesionalizam i poštovanje. Zbog tog vrhunskog profesionalizma retko dolazi do problema u radu, a kada se i to desi, sve se rešava vrlo brzo, uvek uz osmeh i neku šalu, bez i jednog povišenog tona. Veliko poštovanje i odnos prema glumcima. Na primer angažovani su ljudi koji u svakom trenutku stoje na usluzi glumcima, kako na setu (snimanju) tako i u trenucima odmora. Sve se čini da glumci nikada ni u čemu ne oskudevaju, pa čak i organizovanju putovanja po Italiji slobodnim danima. Naravno da to ima svoju svrhu. U takvim okolnostima čovek sebi prosto ne može da dozvoli da na snimanje dođe nespreman. Nijednom se nije desilo da se neko snimanje ponovi više puta od uobičajenog zbog nespremnosti glumca.
Olja : Da li vam ugovor dozvoljava da kažete na kom filmu ćete raditi u inostranstvu i sa kojom produkcijom?
Ivan : Upravo radim na ulozi za jedan Italijanski film. Početak snimanja me očekuje za dvadesetak dana. Kada sve bude gotovo možemo pričati o tome.
Olja : Kod nas ste takođe dosta toga snimili, meni je zbog nekih ličnih razloga film o Zoranu Radmiloviću nekako da kažem najveća dragost , i želela bih da nam ispričate kako je došlo do toga da vi budete angažovani na tom projektu, kako je raditi u jednom dokumentarnom filmu i kako ste ga vi doživeli kada ste ga gledali?
Ivan :U našem poslu vi nikada niste sigurni ko vas gleda, zbog čega i sa kakvim namerama. Glumac treba uvek da bude pošten u svom radu, da svaku predstavu odigra u trenutnim maksimalnim mogućnostima. To će biti na dobrobit publike, što je najvažnije, ali će se sigurno i glumcu isplatiti. Pored toga što čovek oseti zadovoljstvo dobro urađenim poslom i nagradom u vidu aplauza, desi se da predstavu pogleda neko ko bi mogao da utiče na vašu kerijeru. Isto se odnosi i na proces stvaranja predstave, na probe. U ovom slučaju mislim da je saradnja sa Andreom Adom Lazić kao rediteljem nekoliko predstava u kojima sam igrao, bila na obostrano zadovoljstvo i logično je da je usledio i njen poziv za igrano-dokumentarni film “Zalažem se za laž” koji je ona režirala u produkciji RTS-a. Jednostavno, verujem u rad i u nagradu koja će kad-tad stići. U mom slučaju to se desilo u priči sa Italijanima. Naime u jednoj predstavi me je gledala gospođa Angelina Marinković kastig direktor filmske kuće Pijera Amatija. Upoznali smo se posle te predstave, a samo nekoliko dana kasnije usledio je poziv za moj prvi film sa Italijanima. Saradnja se nastavila i do danas i to ne samo sa Italijanima, bio je jedan film u Engleskoj produkciji, pa čak i jedan sa Izraelcima. Film Zalažem se za laž je igrano- dokumentarni. Moj angažman je bio u okviru igranog dela i nije imao bitnih razlika od ostalih angažmana pred kamerom, ali je imao ogromnu odgovornost. Želeli smo da otkrijemo drugo lice Zorana Radmilovića. Ogromna većina ljudi poistovećuje, ne samo Zorana kao glumca, nego i Zoranov život sa načinom kako on igra Radovana trećeg ili kralja Ibija. Drugim rečima “ceo život mu prođe u kafani uz društvo i piće, uz šale i uživanje”. Malo ljudi zna da se Zoran bavio pisanjem. U jednom delu ti tekstovi su autobiografski i otkrivaju to drugo, kako smo ga mi za vreme snimanja nazvali, mračno lice Zorana Radmilovića. Tekstove je sakupila njegova ćerka Ana i objavila ih u knjizi Zalažem se za laž. Nalazio sam se pred vrlo delikatnim zadatkom. Trebalo je pred kamerom progovoriti u ime Zorana Radmilovića, u ime onog najiskrenijeg, najprivatnijeg,nepoznatog, često ogorčenog čoveka koga su svi videli kao uvek duhovitog i čije su povremene izlive nezadovoljstva tumačili samo kao poziranje ili glumu u službi zabave širokih masa.
Zbog profesionalne deformacije, predstave i filmove ne doživljavam kao običan gledalac. Tako i na premijeri ovog filma sam bio zaokupljen više nekim tehničkim detaljima i rešenjima i načinom rada pa mi je teško da kažem neki svoj doživljaj ili sud. Drago mi je da su ocene gledalaca i kritike povoljne i da se film već nekoliko puta reprizirao na televiziji.
Olja : Posle toga je usledio rad na monodrami o Zoranu Radmiloviću ...
Ivan :Još veću odgovornost sam osetio kada je jednog dana za vreme snimanja na set došao producent Dragan Begović i predložio mi da uradim i monodramu o Zoranu Radmiloviću. Prvo sam to shvatio kao šalu, štos, nasmejao sam se, ali kada sam video sa kakvim oduševljenjem Bega priča o premijeri koja treba da bude možda iste večeri, posle premijere filma ili sutradan, shvatio sam da čovek misli ozbiljno. Odglumatao sam da mi se predlog sviđa i da nema problema. Jednostavno mi je bilo neugodno da prekinem Begin entuzijazam, a naposletku, prosto nije logično odbiti bilo šta što ima veze sa Zoranom Radmilovićem. Tek nekoliko meseci kasnije dok sam snimao jedan film u Italiji, našao sam rešenje kako u formi monodrame da ispričam priču o Zoranu Radmiloviću. Tamo sam u slobodnom vremenu pisao tekst, a kada sam se vratio, zajedno sa Adom Lazić koja potpisuje režiju a u produkciji Scene Maska odigrao sam premijeru monodrame “Zoran Radmilović” na sceni Šabačkog pozorišta. I kao što rekoh, ništa nije slučajno i ni jedan rad nije uzaludan. Monodrama je pobednik nekoliko festivala kod nas i u Evropi a stalno stižu pozivi za gostovanja po svetu.
Olja : Posao režije, pisanja, glume , rad na jednom projektu u svim njegovim segmentima nosi jednu ogromnu odgovornost i ogromna ulaganja ,kako ste uklapali svoje talente da se oni ne posvađaju međusobno ?
Ivan :Kada imate toliko iskustvo na sceni, kada ste toliko puta izgovorili misli najvećih svetskih klasika, filozofa, psihologa, savremenih pisaca, ali i običnih ljudi, sa ove ili one strane zakona, posle susreta sa toliko životnih priča i sudbina i najzad zbog profesionalne navike da pažljivije posmatrate i slušate ljude oko sebe, mislim da, prosto nije teško sesti i napisati trekst za pozorišnu predstavu. Što se režije tiče, tu uživam u slobodi koja oslobađa maštu ili možda bolje reći u mašti koja daje slobodu da se poigravam slikama i žanrovima, muzikom i scenografijom, svim elementima jedne pozorišne predstave. Jednostavno uživam u tome, a to je preduslov da i publika uživa. Naravno da se ponekad posvađaju ideje pisca i reditelja, reditelja i scenografa, reditelja i glumca... U takvim situacijama ostavim stvar da odstoji, jednostavno radim neke druge scene, a onda nekako sve dođe na svoje mesto, svaka kockica nađe svoje pravo mesto u mozaiku koji se zove pozorišna predstava.
Olja : Smisao za humor koji ste uneli u predstavi Nušićev optimalan broj je zaista na jednom viskom nivou zdravog kvalitetnog humora, da li je smisao za humor poseban talenat - umetnost koju možda tek treba definisati ili je sastavni deo talenta za glumu?
Ivan :Smisao za humor, možda treba posmatrati kao filozofski pristup životu. Kao što ne postoje apsolutno komične situacije u životu, tako ne postoje ni apsolutno tragične. Način prihvatanja i posmatranja tih situacija određuje i količinu i kvalitet humora kroz koji te situacije doživljavamo. Insistirati po svaku cenu na komičnim elementima nije dobro, ali je dragoceno upotrebiti ih na pravi način i sa merom kako u komedijama, tako i u dramama i tragedijama.
Olja : Kada smo razgovarali o konceptu intervjua rekli ste mi da gluma u pozorištu ni u jednoj predstavi nije ista,da ne može biti ista, da uloga svoj život počinje sa prvom predstavom što znači da vi tu ulogu igranjem održavate u životu sve dok je igrate. Na neki način ja sam te vaše reči shvatila kao da se ulaže mnogo , kao da je reč o reanimaciji lika iz predstave , borbi da on živi i doživljava ... Vi ste uvek odlični na daskama i u svakoj ulozi, da li uprvo taj stav prema radu ima zasluga za rezultat i u kojoj meri ?
Ivan : Mislim da ne postoji definicija glume koja bi svakog zadovoljila i potpuno objasnila svoju suštinu. Glumu možete objasniti jednom rečenicom i biti u pravu. O glumi možete pričati i objašnjavati je danima i ne reći mnogo. Svako ko se ozbiljno glumom bavi oseća je i prihvata na svoj način, ima svoj sistem kako “osvaja” lik. Ja kada pišem, režiram ili spremam ulogom polazim obično sa filozofskog aspekta tražeći odgovor zašto taj tekst, predstava ili lik mora da postoji i šta je to što tekstom ili predstavom želi da se kaže. Onda sa psihološkog, tražeći odgovor na koji način će lik iskazati to što ima da kaže. Glumci su u odnosu na druge umetnike u jednom slučaju osujećeni a u drugom privilegovani. Dela pisaca, slikara, vajara, kompozitora... imaju trenutak svog završetka u procesu stvaranja i od tada žive večno, nezavisno, bez kontakta sa svojim autorom. Uloge glumaca, po mom mišljenju i načinu rada, nikada nisu završene, razvijaju se sve dok je predstava na repertoaru a posle toga, za razliku od ostalih umetničkih dela, žive samo u sećanjima onih koji su je gledali. Volim svoj posao i pred svakom novom ulogom se nalazim kao pred lavirintom kroz koji treba da prođem, i kada pronađem rešenje nastavljam dalje traganje. Možda postoji neka prečica, neki bolji put koji sam prevideo. Za mene je lepota ovog poziva u tom neprestanom traganju, a trajanje... pa neka bude bar lepo sećanje.
Olja: Jednom prilikom ste mi rekli da sve u životu gledate kroz scenu, kroz pozorište da li ste sebe kao roditelja i odgajanje ćerke tako gledali i doživljavali?
Ivan : Verovatno. Sigurno toga nisam svestan, ali razmišljanje i ponašanje glumca je često šizofreno, na granici između života i pozornice. Trudimo se da u kući ne govorimo o problemima u pozorištu, ali podsvest je stalno prisutna, tako da verujem da sam u životu ponekad postupao kao u pozorištu. Isto tako verujem da to nije ostavilo nikakve loše posledice na Selenu. Naprotiv.
Olja : Kada dajete intervjue nisam primetila da govorite o slikarstvu , a trebalo bi. Dakle kako je došlo do toga da izlažete kao slikar na Oktobarskom salonu?
Ivan : Ljubitelj sam svake umetnosti i u mladosti sam bio pred velikom dilemom da li da se bavim glumom ili slikanjem. Odlučio sam se za glumu, ali jedan dug vremenski period, nisam zapostavio ni slikanje. Moj pravi slikarski život je počeo kada sam krenuo da ulazim u tajne “zanata” zahvaljujući velikom majstoru, akademskom slikaru i profesoru a mom kumu Draganu Martinoviću. Dane i noći smo provodili zajedno, on slikajući a ja pažljivo učeći i upijajući svaki potez svaku “caku”. Nije bilo teško jer Martin, kao i svaki veliki umetnik” ne krije i ne čuva svoje tajne samo za sebe. I pored svega, tada, a ni sada, sebe ne vidim kao slikara i zato mi je bilo veoma teško i ne baš prijatno kada me je Martin prosto naterao da svoju sliku odnesem na Oktobarski salon. Uspešno sam probio led, usledile su druge izložbe. Zbog ostalih obaveza, odavno nisam slikao. To mi baš nedostaje, toliko da ponekad sanjam da slikam.
Olja : Prva izložba u KOŠ klubu u Šapcu bila je rasprodata unapred , a deo prihoda je išao u humanitarne svrhe. Ko je sve učestvovao u organizaciji izložbe,koliko je ona trajala,i da li ste tada sebe videli kao slikara ?
Ivan :To je bila serija izložbi. Koliko se sećam svaki slikar je imao svoju postavku u trajanju od nedelju dana. Izložbe su bile prodajnog karaktera, a deo novca je odlazio kao pomoć košarkaškom klubu. Mada sebe nisam doživljavao kao slikara, desilo se da prva u seriji izložbi bude izložba mojih slika. Drago mi je da je akcija uspela i da smo uspeli u svojoj nameri.
Olja : Slikanje uživanje ili otkrovenje ?
Ivan : Uživanje. Uživanje koje, kao i u pozorištu, pruža mogućnost da se mašta oslobodi i razbukti.
Olja : Jednu izložbu slika dugujete svima nama koji nismo imali prilike da vidimo vaša platna,kada možemo da je očekujemo?
Ivan : Kao što sam rekao, slikanje mi mnogo nedostaje. Trenutno nemam vremena, ali često zapišem po neku ideju koja mi padne na pamet. Nadam se da će doći dan da to zapisano i naslikam.
Olja : Ljubitelji pozorišta ne mogu da ukradu karte za pozorište ali ljubitelji slikarstva mogu da ukradu sliku,jednu vašu sliku su ukrali?Da li se to otkrilo i da li ste ikada saznali ko je vlasnik slike ?
Ivan : Da, imao sam tu “čast” da jedna moja slika bude ukradena sa izložbe Oktobarskog salona. Sećam se da sam se na ulici sreo sa rediteljem, pokojnim Vukanom Jovanovićem koji me je, uz svoj karakteristični humor obavestio: “ Dušo moja, da ti kažem jednu stvar. Treba da častiš. Ukradena ti je slika sa Oktobarskog salona”. Eto tako sam to saznao i to na takav način da čoveku prosto treba da bude drago. Dobio sam obaveštenje od organizatora da je istraga u toku, i da me mole da ne pokrećem tužbu. Tužbu, naravno nisam pokrenuo, a i sada koristim priliku da se kradljivcu zahvalim na originalnoj reklami. (Kao u pozorištu, i ovakvi događaji mogu se propratiti humorom).
Olja : Koji su vaši omiljeni slikari?
Ivan :Teško je reći ko su mi omiljeni slikari. Postoji toliko pravaca, toliko tehnika, načina a ja u svakom pronađem nešto što me privuče. Nekome će moj odgovor izgledati čudan ali ja bih tu spojio, za nekoga i nespojivo od Leonarda i drugih slikara renesanse pa do nadrealista kao što su Magrit, Dali, Milić od Mačve, Šobajić... Pošto mi je na duši u pozorištu neki blagi nadrealizam, mogao bih reći da je to i u slikarstvu pravac koji mi je najdraži, pa shodno tome, morao bih izdvojiti Salvadora Dalija. Naravno da posebno mesto i to kao slikar realista, ali i kao moj prijatelj, učitelj i kum zauzima Dragan Martinović Martin.
Olja : Kada bi danas uzeli četkicu i boje sa zadatkom da svojoj ćerki naslikate sliku za dnevni boravak šta bi bilo na platnu?
Ivan : Odgovor je... nemoguć... možda... jedno veliko “SVE” obasjano nasmejanim suncem.
Olja : Najiskrenije vam zahvaljujem na odgovoru na ovako emotivnom pitanju , i da se ne bi udaljili lepotom slikarstva od lepote glume sa kojom smo započeli razgovor zamolila bih vas da ispričate kako je nastala Scena Maska,koliko dugo traje i koji su njeni ciljevi ?
Ivan :Kako je to danas moderno:”sve to možete saznati ako posetite naš sajt www.scenamaska.com “. Šalu na stranu, jednostavno u jednom trenutku se ukazala potreba i stekli se uslovi za jedan novi pozorišni izraz, za drugu vrstu istraživanja za koju naša institucionalna pozorišta, u to vreme, nisu imala mogućnosti. Cilj nam je bio da širimo pozorišnu kulturu i umetnost uopšte.
Olja : U sklopu rada van pozorišta ste osnovali Studio glume Maska u kojem zajedno sa svojom suprugom Anetom Tomašević i mladim glumcem Dušanom Simićem radite sa decom . Šta je potrebno da deca imaju da bi postali članovi vašeg tima ?
Ivan :Sa posebnim razlogom bi istakao rad Studija glume Maska. Prihvatili smo veliku odgovornost da radimo sa mladima, ali i veliko zadovoljstvo. Verujemo da možemo mladima da prenesemo naša znanja i iskustvo, ali presrećan sam što i mi od njih možemo mnogo da naučimo. Ja lično, ne samo da sam srećan, nego sam i ohrabren današnjim generacijama za koje se misli da su, na neki način, izgubljene. Naši radovi su otvoreni za sve, svako može doći, bez ikakve audicije ili prijemnog ispita i ako pronađe razlog da ostane, vrata su mu širom otvorena.
Olja :Šta sada radi Maska za decu?
Ivan : Maska radi sa decom i mladima redovno, a upravo smo ovih dana počeli rad i na novoj predstavi koja će biti kompletno autorski projekat, ali o tome ćemo kada za to dođe vreme.
Olja : Uskoro počinje nova sezona u pozorištu, na čemu sada radite i u kojim predstavama možemo da vas gledamo?
Ivan :Sezone je počela već tradicionalnom Revijom predstava. Još uvek ne znam tačno koje ćemo nove predstave postaviti na scenu, ali sam siguran da ćemo se truditi da stalno poboljšavamo kvalitet. Što se mene lično tiče igram u većini predstava koje su na repertoaru.
