U potrazi sam za novim poslom, smislenijim od ovog sada, istim za veću platu, nekakvim… Naravno, kao i svi u sličnoj nameri, konkurišem svuda gde mi se učini da moje kvalifikacije odgovaraju. Uprkos onome što ispričamo na intervjuima, kad do njih dođe, verujem da malo ko prvo istraži preduzeće kod kog konkuriše. To se radi naknadno, da zvučimo zainteresovano na intervjuima.
Pre par nedelja, pojavio se oglas gde nekakva nevladina organizacija za pomoć izbeglicama traži računovođu. Naime, to sam ja kad odem na posao, računovođa. Taj dan bilo je tu još nekih oglasa, letimično sam pročitala svaki, i poslala svoju radnu biografiju, ovde i onde i pomenutoj organizaciji. Bio je trenutak u kom se zamaštala kako će me baš tu primiti pa ću ja, sa tim svojim čudnim znanjem i poslom, stvarno moći da kažem da ti sati koje provedem na poslu imaju neki veći smisao od samog zarađivanja plate. Od kad radim, potrebno mi je baš to, taj smisao, a izmiče mi. Odrasla, odgovorna osoba u meni shvata da je smisao zaraditi za život, za hranu, račune i stanarinu, ali sanjar idealista u meni… e, taj baš ništa smisleno u tom mom pozivu ne vidi. Ali to je neka druga priča…
Prošlo je neko vreme od kad sam konkurisala, dani, možda i dve nedelje, a onda je stigao mail. ’’Poštovana, bla, bla, bla, prvi selekcioni krug je dana tog i tog na toj i toj adresi, molimo Vas za potvrdu dolaska’’. Odredili su da će taj prvi krug trajati oko tri sata. Kao da primaju astronauta, a ne nekog ko će im računati šta god da ima da se računa tamo, rugala sam se u sebi. Ipak, smislila sam neke lažne razloge za odsustvovanje s trenutnog posla, dobila dozvolu za isto, i potvrdila svoje dolazak osobi iza mail-a. Veče pre, kako bih sutra delovala obavešteno, vratih se na oglas, da se obavestim šta su ono beše tražili i kakva je to uopšte organizacija. A onda sam se glasno nasmejala sama sa sobom, jer univerzum ima takav sjajan smisao za humor. Organizacija za pomoć izbeglicama katoličke crkve, ispostava Beograd. Nije što je katolička, već što je crkva. O tempora, o mores!
Već sam slagala, već sam potvrdila… otišla sam na razgovor. Mesto dešavanja, zgrade katoličke crve, tu u centru grada. Prošla sam tuda nebrojeno puta, a nisam znala da se iza te velike kapije krije crkva. Nas petoro kandidata, njih troje, glavni direktor organizacije iz Zagreba, socijalna radnica i menadžer za Srbiju. Prvi deo selekcionog procesa bilo je imaginarno spašavanje nekakvih deset ljudi iz nekog požara, gde možete da spasite samo troje do petoro, pa koga bi. Dali nam opise, mi se uživeli, malo se raspravljali, i na kraju složili koga ćemo spasiti. U međuvremenu naši potencijalni poslodavci sedeli su oko nas, i na izgled, nezainteresovano su čačkali svoje telefone, a u stvari, pretpostavljam, slušali su ko kako razmišlja. Dok nam je delio testove, Glavni se, uz osmeh najneviniji, izvinuo što su na hrvatskom i reče kako se nada da to nije problem. Zaustila sam da tražim prevodioca, ali zauzdah svoj sarkazam kad videh da su ostali velikodušno izjavili da nije nikakav problem. Glavni, takođe, ima potrebu za sarkastičnim opaskama, primetila sam u sebi. Dopao mi se. Drugi deo selekcionog procesa bio je intervju sa Glavnim i Menadžerom, pa dok je jedno od nas na intervjuu ostali rešavaju računovodstveni test, kako ga predstaviše, koji je, ispostavilo se, bio test iz opšteg administrativnog znanja.
Kad je došao red na mene, da se popričamo, Menadžer me je uveo u neku drugu prostoriju u kojoj je čekao Glavni, uljudno ustavši da me pozdravi još jednom. I to mi se dopalo. Nažalost, ne događa se često da poslodavci poštuju osnovnu kulturu. Razgovor je započet pitanjem znam li ja kakva su oni organizacija i kako bih ih u tri reči opisala. Zadovoljna što sam se obavestila, ispričah što sam pročitala, i rekoh kako bi tri reči bile humanost, briga i vera. Vera u kom smislu, upitao je Glavni, na šta sam ja odgovorila ’’U Boga i u čoveka’’. Dok sam u njemu videla zadovoljstvo odgovorom, u sebi sam osetila iznenađenje od istog. Mislim li tako stvarno? Sledeće pitanje bilo je kakvo je moje mišljenje o tome što je organizacija tvorevina katoličke crkve. Bilo je vrlo teško reći šta mislim, i biti iskrena, a opet uljudna, jer ipak ne dođe se nekom u kuću samo da mu kažeš kako mu je glupa. Glavni je, naravno, uočio da kružim oko svog mišljenja, ali me je pustio. Nizala su se tipska pitanja pozajmljena iz zapadnih udžbenika za HR-ove, i činilo se da su moji odgovori zadovoljili. I sama sam bila iznenađena što sam se vrlo potrudila i na njihova pitanja najiskrenije odgovarala. Uglavnom se na meni prilično očituje dosada i nestrpljenje kad zapadnem u situaciju u kojoj mi neko postavlja pitanja tipa kako rešavam konflikte. Ali tu, tada, htela sam da se dopadnem mislećem čoveku, Glavnom. Intervju je završen, rekoše mi kako će mi do kraja dana javiti da li je potrebno da još jednom dođem, i pozdravismo se. Znala sam da će me zvati.
Sutra ujutru, opet sam bila kod njih. Sad samo njih troje i ja. Uveli su me u prostoriju levo od ulaza u glavnu dvoranu crkve, misnu salu kako sam je, rugajući se, opisala drugarima. To je kancelarija u kojoj bi se sedelo, rekli su mi. Pitanja su ovaj put bila tipa šta mislim o izbeglicama s Bliskog Istoka, kako bih u ovoj situaciji i onoj situaciji. Moji odgovori bili su iskreni koliko se moglo ali i pomalo sarkastični u nekoliko navrata, što sam ublažavala širokim osmehom. Charm will take you everywhere, što bi se reklo. Glavni se držao ozbiljno ali oči su mu bile nasmešene, i imala sam osećaj da me muči tim besmislenim pitanjima ponešto i namerno. Na kraju pitao me je da mogu da izaberem koji bi bila superheroj i da mogu da imam jednu njegovu osobinu, koja bi to bila. Kao da sam samo o tome oduvek dumala, rekla sam mu da bih bila Betmen i zamolila za sve osobine, zašto samo jednu?! Jedva se suzdržavajući da se ne nasmeje, pitao je zašto Betmen, na što sam mu ja odgovorila zato što ima pećinu i betmobil. Glavni je prasnuo u smeh. Intervju je bio završen. Javiće mi do kraja te nedelje.
Ja nisam krštena. Moji roditelji ponosno su ’’građanski orijentisani’’, i nisu smatrali da treba da krste svoju decu. Moja sestra krstila se još odavno, a ja… Ja želim, ali ne mogu da odem da pitam koliko to košta i zakažem termin. Ne znam šta to kupujem? Ne idem u crkvu, a kad se u njoj nekad slučajno zateknem puna sam nekog čudnog strahopoštovanja i ona me posuda sa parama uvredi do srži. Ima li to smisla? Ne znam, tako osećam.
Pitali su me drugari koliku sam platu tražila. Manju nego inače što tražim, a i to me bilo sramota. Luda si, rekli su mi svi, pa oni barem imaju para, trebala si duplo više tražiti. Od toga me bilo još više sramota. I od toga što na cifru koju tražim ovi svetovni poslodavci malo potonu u stolicama svojim, a Glavni nije trepnuo iako i ova manja cifra nije mala. A kako da uzmem pare što je neko doneo tu jer misli da će tom žrtvom umilostiviti Boga da mu podari bolji život, zdravlje, ljubav, šta god? Kako da uzmem pare koje je nečija nevolja, kakva god bila, tu donela?
Navečer, posle drugog razgovora, ’’guglala’’ sam Glavnog. On je pater (tako piše), fratar ili sveštenik nekakav. Ima profile na svim društvenim mrežama, pa malo voajerisah i potpuno se rastužih što su ti fratri još u celibatu (odnosno i taj zavet daju). Pater Glavni deluje kao baš pristojan momak, misleći i dobar. Shvatih, upoznah sveštenika koji mi se dopada. O tempora, o mores!.. još jednom.
Ujutru sam napisala mail Menadžeru gde sam mu se zahvalila na vremenu i obavestila ga da bih da se izuzmem iz tog procesa. Nisam želela da sačekam da se oni jave, jer zašto? Kako bih mogla ja da računam tu gde trebaš sve osim da računaš?
Drugarima sam rekla da su mi javili da su izabrali nekog drugog, da izbegnem objašnjavanje nečeg što ne umem ni sebi objasnim. Ali proganja me pa pokušah ovde, nekako, možda…