Ako je oživljavanje ustašluka promocija evropejstva, šta onda očekivati od ostalih nacionalizama u zemljama istočno od ”zapadne uljudbe” gde se teže živi, a one same hoće da idu stazom kojom je Hrvatska već prošla na putu priključenja EU
USTAŠKO DOMOLJUBLJE JE NAJGORI OBLIK BALKANSKOG KRVOLOČNOG NACIONALIZMA I PROVINCIJALIZMA
1. Sve dok strane u BiH ne odustanu od ratnih ciljeva, neminovan je nastavak aktuelnog mrcvarenja, pa se u takvim okolnostima do daljnjeg na svim stranama
u toj zemlji nužno odlaže i suočavanje s prošlošću
Održavanje etničko-verskih napetosti i njihvo korišćenje za uske političe intrerese je posle svega što se izdogađalo u poslednjoj deceniji prošlog veka raširena pojava jedino još u BiH i donekle u Hrvatskoj, dok je u ostalim zemljama sa prostora bivše Jugoslavije to samo sporadična pojava. BiH je poslednjim ratnim dešavanjima najviše postradala, ali je i posle rata nastavila da ispašta kao najveća žrtva različitih nacionalizama zbog nedostatka unutrašnjeg konsenzusa oko osnovnih stvari, i nastavka ratnih politika drugim sredstvima, što je proces koji traje i kojem se još ne nazire kraj, na opštu štetu naroda i građana, ali i prilično zadovoljstvo vladajućih oligarhija na svim stranama u toj zemlji. Za BiH je vrlo važna i ohrabrujuća činjenica da joj više iz susedstva ne preti nikakva realna opasnost, iako priča o nacionalizmu u Srbiji a pogotovu u Hrvatskoj još nije završena, samo što akteri i događanja nemaju više skoro nikakve veze sa BiH, a pogotovu teritorijalnim pretenzijama prema toj zemlji. Ovo bez obzira na povremenu neprimerenu retoriku, od strane nekih srpskih i hrvatskih političara iz BiH, kojom se ”matice” stalno upozoravaju ne smeju svoje sunarodnike u ”tamnom vilajetu” ostaviti na cedilu, a BiH kao evropsku zemlju prepustiti onima kojima je na srcu islamski poredak, uvezen sa afro-azijskih prostora, koji se zasniva na šerijatskom uređenju.
U BiH je još na delu praksa da se od drugih (pre svega, onih ”najmilijih”, u Ankari, Beogradu i Zagrebu) nešto značajno očekuje, a pri tom nastavlja da se ponašaju po starom, bez namere da se (do daljnjeg) odustane od sopstvenih maksimalističkih ciljeva. Nacionalizam se i dalje proizvodi, jednim delom kao maska za skretanje pažnje javnosti sa ekonomsko-socijalnih problema, a delom iz političkih razloga, u funkciji pokušaja da se mirnim putem ostvare politički ciljevi iz proteklog rata, ili barem pripremi teren za njihovo realizovanje u dogledno vreme. Na tome se ponešto čini na svim stranama u BiH, s tim što u tome prednjači i sveobuhvatno radi jedino bošnjačka intelektualno-politička elita, dok je srpska u tome više prati i nadjačava na retoričkom, nego što bilo šta konkretno preduzima na praktičnom planu. Za to vreme hrvatska elita iz prikrajka vreba priliku i merka situaciju, ne bi li se kako eventualna eskalacija bošnjačko-srpskog sukoba, kojoj se inače neki nadaju u katoličkom delu sveta, mogla da iskoristi za ”općehrvatske i katoličke inerese”. Ne treba potceniti želje i moć takvih koji priželjkuju da u BiH ponovo izbije rat u kojem bi ”Turci” i ”Vlasi” nastavili da se međusobno kolju i istrebljuju, na štetu samih sebe, a u koristi Nekoga ko upravo tako nešto i priželjukuje zbog svojih uskih interesa na tom tlu. Ali to je već sfera neke više politike koja ne mora nikada zaživeti ako sami narodi BiH i oni koji ih predvode ne žele da u tome učestvuju, odnosno da realizuju politike koje bi mogle i tako nešto da isprovociraju.
Trenutna situacija na terenu je takva da, ”poslije svega i unatoć svemu”, jedino Hrvati u BiH donekle imaju pravo na nezadovoljstvo svojim političkim statusom, dok Bošnajci i Srbi nemaju objektivnih razloga za tako nešto. Stanje je takvo da bi svaka ozbiljna politika, ako se kad bude vodila, trebalo da posveti određenu pažnju i rešavanju hrvatskog pitanja u BiH, ali da to bude kombinacija realnog stanja sa legitimnim pravima. Neke stvari više nisu kao što su bile do 1992.g., ali to ne daje nikome pravo da jednu etničku grupu stavlja u podređen položaj i dekonstituiše njenu poziciju, jer to nikome ne bi donelo ništa dobro. Ali rešavanje tog problema će, kao i štošta drugo, po svoj prilici do daljnjeg ostati na čekanju, a još duže će se pričekati na stvaranje uslova za suočavanje sa prošlošću. Sve dok se u glavama onih koji predvode sve tri strane vrzmaju neostvareni ratni ciljevi – makar samo i kao sredstvo za nešto drugo (pošto u dogledno vreme nema realnih mogućnosti za njihovo ostvarenje) – neminovan je nastavak aktuelnog i sveopšteg mrcvarenja. Njemu se kraj još ne nazire, bez obzira što se ponekad od strane zvaničnika EU, uputi pretnja da će se zbog ponašanja njenih političari ukinuti neki fondovi za BiH, ili konstatuje kako ohrabruje to što su lideri b-h stranaka ostvarili ”određen napredak” u tekućim pregovorima, kada ih pozovu u Brisel, Prag ili drugde, da raspravljaju o čisto untrašnjim stvarima ove zemlje, kao da ”vilajet” nema svojih ustanova i lokacija u kojima bi se moglo sesti, razgovarati i dogovarati, pa čim odu negde napolje i tamo ih nateraju da ponešto napismeno obećaju, pojavi se (kao) i tračak nade da će stvari krenuti nabolje. Međutim, čim se lideri vrate nazad u zemlju, odmah se izrelativizuje svaki prethodni napredak i sporazum, a politički život nastavi sa uhodanim manipulacijama, opstrukcijama i zamajavanjima.
Ako se godinama namerno odugovlače pregovori oko promene samo jedne rečenice u Ustavu BiH, oko toga gde se, kako i koliko bira članova za državno Predsedništvo ajsno je da u toj zemlji ne postoji politička volja za minimum unutrašnjeg konsenzusa oko nekih najvažnijih stvari. I sve dok je tako, suvišno je i samo pominjanje potrebe za suočavanjem sa prošlošću u toj zemlji, do kojeg će jednom (nadajmo se) doći, ali se postojećim okolnostima na tom planu naprosto nema šta odakle ni započeti, a kamoli da se od toga može nešto očekivati, naročito za mlađe naraštaje zbog kojih je ono i najneophodnije. Vidljivo je da se nametanje izopačene slike prošlosti u vezi međunacionalnih odnosa, a pogotovu sukoba koji su se na toj osnovi izdešavali tokom novije istorije na tlu BiH još ”aktivno ostvaruje”, odnosno da izokrenuta slika prošlosti zauzima prekomeran prostor u svesti ljudi i njihovom svakodnevnom životu, koji nigde nisu tako dugo i rigidno u masovnom broju taoci njenih posledica kao u toj zemlji. Mada tu ima i objektivnih tečkoća za koje nije sve vlast kriva, problema, osnovni razlog tome je što vladajuće oligarhije, nastavljaju s politikom zloupotrebe etničko-verskih razlika u političke svrhe, koja se tokom istorije na tom tlu potvrdila kao efikasno sredstvo za manipulisanje širim slojevima stanovništva, zarad svojih uskih interesa ovih oligarhija da bi se one mogle ”bolje osjećati” i ”više zarađivati”, dok većina naroda upravo zbog toga i koječega još, živeći u stanju večitog straha i mržnje, kao i sveopšte oskudice, na svim stranama samo brže tone u sve veću propast.
Sve dok se jednom za svagda na svim stranama ne raskrsti sa ratnim politikama i opsesivnom potrebom određenih ekstrema da će se ”kadli-tadli onim Drugima, a možda i Trećima, na.ebati majke”, nema uslova za normalizaciju stanja i odnosa u BiH. Sada u toj zemlji još jedino manji deo Bošnjaka kipti od te želje, dok su pred raspad Jugoslavije u tome prednjačili Srbi, a kada su Nemci 1941.g. okupirali ove prostore tada su se najviše bili ostrvili hrvatski ekstremisti. I još nešto kao pouka za sve u BiH: u svim pethodnim ratnim sukobima tokom novije istorije otakako su se i na tom tlu pojavile nacije najveće žrtve su redovno bili pripadnici najbrojnijeg naroda. Dakle, Srbi u ratovima 1875-78, 1914-18 i 1941-45, a Bošnjaci u poslednjem ratu 1992-95.g. Nije zgorega da se i ovo ima na umu, iako nema garancija da bi tako opet moralo biti, ukoliko kojim slučajem aktuelna ili neka buduća ”poigravanja” budu rezultirala novim nasilnim dešavanjima u BiH.
- 2. Srbija je i u XXI vek ušla kao talac kojekakvih paralelnih struktura, koje iz pozadine vuku konce, i sve dok ima ”vladare u senci” u njoj nisu moguće nikakve ozbiljne reforme, niti realno suočavanje s prošlošću, što ostavlja prostor i za dalje povremeno ispoljavanje nacionalizma, ali od nedavno samo na unutrašnjem planu
Posle skoro 150 godina aktivnog nacionalizma koji se iz Srbije širio u ekspanzivnom obliku, na zemlje u okruženju, što se činilo i sa drugih strana masovno u XIX veku, a nastavilo kako-gde i kasnije, tokom poslednje decenije prošlog veka desili su se i neki prelomni događaji, koji se tiču dalje sudbine nacionalizma u toj zemlji. Epilog je takav da posle svih sukoba i žrtava, sa malo ostvarenih uspeha i nekog uspona, a mnogo više teških promašaja i padova, na opštem nacionalnom i državnom planu, nacionalizam u Srbiji od 1995.g., pod teretom dramatičnim promena koje su se tada dogodile, počinje da menja svoj karakter. Iz ofanzivnog prelazi u defanzivni, sa određenom tendencijom laganog zamiranja, ali uz mogućnost povremenog aktiviranja, iz čisto untrašnjih razloga. Odmah čim se ispostavilo da je doživljen nacionalni poraz u Hrvatskoj i jedva izbegnut isti ishod u BiH, a potom Kosovo oteto, postalo je jasno da Srbija i Srbi više nikada neće imati poziciju i značaj kakvi su imali pre toga. Opterećena raznim drugim problemima, Srbija još nije u stanju da se suoči sa svojom novijom prošlošću. Doduše, do toga još nije došlo nigde na tlu bivše Jugoslavije, mada bi po nekoj logici stvari to ipak trebalo najpre da se ozbiljno pokrene u Srbiji. Jer, odatle je sve i krenulo sa ekspanzivnim nacionalizmom, kako onda kada je nastajao sredinom XIX veka, tako i nedavno kada se uoči raspada Jugoslavije reinkarnirao, pa izazvao slične pojave kod drugih naroda. Zato bi posle svega što se izdešavalo najlogičnije i po sve najkorisnije bilo da se sa suočavanjem krene iz Srbije, posle čega bi se ono (valjda) lakše proširilo i na ostale zemlje, s obzirom da i drugi, a ne samo Srbi, imaju itekako razloga da se samopreispitaju i iskoriguju svoje političko ponašanje.
Sadašnji nacionalizam u Srbiji nema više snagu za ekspanziju, niti će je ikada više imati, da se kao nekada realizuje u obliku izvoza, tj. kroz ispoljavanje aspiracija prema teritorijama drugih država, što je završena priča sa nedavnim nacionalnim porazima u Hrvatskoj i na Kosovu. On se i dalje povremeno proizvodi, po potrebi svojih naručilaca, ali otkako se ušlo u XXI vek gotovo isključivo za unutrašnju upotrebu. Ako se izuzmu povremeni incidenti, kao poslednji trzaji u vezi Kosova, srpski nacionalizam je sada uglavnom u funkciji skretanja pažnje javnosti sa realnih problema, a pre svega, ogromnih poremećaja u ekonomsko-socijalnoj sferi, na ”zanimljiva dešavanja” kojih u Srbiji kakva jeste uvek ima na pretek u svim oblastima života. Treba se samo setiti nekadašnjih grmoglasnih najava u vreme raspada Jugoslavije skorih pohoda i zauzimanja ”srpskih međa” kod Karlobaga i Virovitice na zapadu, a kod Soluna i na Bosforu u južnom smeru, i svega što se na tom planu praktično pokušalo u potonjim ratovima, da bi se malo-pomalo ovo ”junačenje” svelo na to da se tek tu i tamo ”odradi” poneki nacionalistički ispad, s obzirom da se nacionalizam u poslednjih 10-tak godina najčešće koristi kao maska, da bi se njome prikrili neki drugi tragovi, a najčešće nečije kriminalne aktivnosti, u širokom spektru dešavanja vezanih za huliganstvo navijačkih i drugih grupa, narkodilerske poslove, krađe, pljačke i druge oblike nasilništva i devijantnog ponašanja. Dakle, u odnosu na stanje od samo pre 20-25 godina kakav dramatičan preokret !; ili, ”Ko bi rek’o čuda da se dese i da profit junaštvo odnese …”, kako već nešto slično voli da zapeva i premijer Dačić, tj. ko bi se nadao da će, uz sve drugo, i ”srpsko junaštvo” u međuvremenu totalno devalvirati, i da će se svojevremena ”borba za srpstvo” i uzvišene patriotske ideale, zbog kojih se nekada ginulo s puškom u ruci, ili na tenku, pa i u borbenim avionima, na kraju svesti na ”manifestovanje srpstva”, kroz mogućnost nekažnjene prodaje kojeg grama heroina, ako se pri tom uz skromni prihod koji se ostvari, kad se odbiju sve ”dažbine” koje se moraju podmiriti, od nekog sitnog narkodilera sa ”određenog mesta” zatraži, i dodatna aktivnost, tj. da ponekad uzme učešće u nekom od unapred projektovanih nacionalističkih ispada na javnom mestu, jer je i to Nekome zbog Nečega u ovakvoj Srbiji itekako potrebno ?!
Ali ono što je umnogome karakterisalo život Srbije kroz manje-više ceo XX vek, a ima veze i sa aktuelnim oblicima proizvodnje nacionalizma, jeste samovoljno delovanje otuđenih centara moći i raznih tajnih službi, kao paralelnih struktura, koje iz pozadine vuku konce, baveći se raznim nezakonitim aktivnostima, radi lakšeg pribavljnja materijalne koristi, mimo znanja i odobrenja zvanične vlasti, ili uz njeno prinudno prećutno tolerisanje takvih aktivnosti. Takve grupe i pojedinci su najvećim delom bili stacionirani u vojno-obaveštajnom sektoru, pravosuđu i policiji, gde ih verovatno ima i sada. I umesto da štite državu i društvo od bilo čije samovolje i bezakonja, takvi su prednjačili u tome, koristeći sopstvene položaje i monopol na upotrebu fizičke sile, kao i mogućnost (ne)izricanja sudskih presuda, za svoje bolje pozicioniranje, odnosno lakše sticanje društvene moći i materijalne koristi. Srbija odavno muku muči s kojekakvim ”vladarima iz senke”, koji sve kontrolišu i za sebe uzimaju koliko i šta hoće, a da pritom nikome nizašta ne odgovaraju. Dakle, reč je o raznim tajnim službama, ispred kojih se, po potrebi, kao izvršioci određenih prljavih poslova isturaju razne ”crne ruke”,”apisi” ”legije”, ”zemunci”, ”crvene beretke”, zatim pojedinci i grupe iz ”žandarmerije” i sličnih formacija. Ove službe su iz pozadine vedrile i oblačile i praktično se oko svega što ih je zanimalo uvek više pitale od institucija zvanične vlasti. To je Srbija bila, takva jeste i do daljnjeg takvom ostaje, bez obzira što aktuelni potpredsednik njene Vlade Aleksandar Vučić, s najboljim namerama prema državi i društvu, čini ogromne napore da se ona oslobodi ovog balasta, ali s malim šansama da će u tome uspeti, ako se ispostavi tačnim da on jednostavno nema S Kim da sprovede nameravane reforme, jer je naprosto sa svih strana okružen takvima koji rade za svoje uske i interese onih koji čine pomenuti balast.
Ovakav karakter unutrašnjeg stanja ima neke veze i sa sadašnjim oblicima nacionalizma u Srbiji, s obzirom da se tu i tamo omakne, ili bolje rečeno odradi poneki nacionalistički ispad, najviše za potrebe moćnih pojedinaca i grupa iz paralelnih struktura vlasti. Sadašnji nacionalizam u Srbiji, za razliku od onog pre 20-25 godina, ne sadrži nikakvu spontanost i ubojitost, niti ima neke veće veze sa odnosom prema državnoj i nacionalnoj politici aktuelne vlasti. On se najviše ispoljava po nečijoj narudžbini, da u pogodnom momentu, kada to naručiocima iz senke zatreba, posluži kao sredstvo i demonstracija njihove moći, bez obzira kakav formalni stav o tim ispadima zauzimale pojedine stranke, njihovi lideri i zvanične institucije. Ovo tim pre što su neke značajne institucije u Srbiji toliko onemoćale, ili su im raznim manipulacijama i pravnim začkoljicama toliko svezane, da se došlo dotle da nadležne vlasti nisu u stanju da efiaksno rešavaju probleme sa huliganima i narkodilerima kao tobožnjim vođama nekih navijačkih grupa (od kojih su neki uzrasta od 16-17 godina, a već imaju po 50-tak ne procesuiranih krivičnih prijava za razne vrste nasilja i kriminalnog delovanjana), uključujući ovde i neke specifične slučajeve u Obrenovcu i Lazarevcu, gde se vlast više sklanja i izvinjava nego što probleme razrešava onako kako se to radi u pravnoj državi i primereno vrsti problema s kojima se suočava.
Jedno od obeležja skoro svake vlasti u Srbiji u podužem razdoblju, još od smene Rankovića 1966.g. i pojave maspoka u Hrvatskoj (1967-71), tj otkako je politička situacija počela samo da ”klizi nadole” jeste i učestalo širenje fame kako se Srbija priprema za neke ”velike poduhvate”, koji samo što nisu usledili, posle čega, po toj priči, više nikome neće pasti napamet da joj osporava ulogu neprikosnovenog lidera u sveopštem napretku i boljitku za život ljudi u državama sa ovih prostora. Ovde ima mesta i za izvesnu paralelu između dva stanja reširene svesti, gde su se do 1995.g. nalazila važna izvorišta iz kojih su napajana dva najveća i po ostvarenom učinku najgora nacionalizma na ovim prostorima. Naime, koliko god je u poslednjih 50-tak godina (da ne idemo u dalju prošlost) Hrvatska bila opterećena kompleksom neostvarene državnosti i bolesnom ambicijom za punom državnom samostalnošću, od koje tek kad su je dobili sami Hrvati vide koliko im je od koristi, Srbija je isto tako, ako ne i više, bolesno opterećena potrebom da nekome u nečemu bude ”lider”, iako drugi uopšte ne iskazuju želju za njenim predvodništvom, ili potrebu da u bilo čemu baš u Srbiji vide sebi uzora, na kojeg bi se moglo i trebalo u nečemu ugledati. Svedoci smo da ovakva propaganda, a ponekad i javno obznanjivana namera o tome od strane vodećih srpskih političara i intelektualaca još traje. Ovo uprkos činjenici to samoj Srbiji nikada spolja nije ništa drugo donosilo osim prezira i podsmeha, dok je iznutra, umesto da se rešavaju realni problemi, vlast time samo unosila konfuziju i sopstvenu javnost zavaravala jednom nepotrebnom i štetnom iluzijom o lažnoj veličini sopstvene nacije i države. Niko više i ne pamti koliko se dugo već narodu stalno obećava početak izlaska iz krize ”krajem sledeće godine”, a pravi privredni bum Srbije svaka vlast redovno najavljuje za malo kasnije, ”tek za naredne 3-4 godine”. Međutim, godine za godinom prolaze, a nikako da se zakorači u neki postepeno uspostavljen stabilni poredak, bez mogućnosti dužih zastoja i vraćanja unazad, dok se na račun kojekakvog skorog buma i privrednog čuda od Srbije mogu samo posprdne šale zbijati.
Doduše, u Srbiji se, srazmerno veličini zemlje, svakojaka čuda svakodnevno dešavaju, više nego bilo gde u Evropi, ali najčešće u negativnom kontekstu. I to traje već skoro pola veka. Prosipa se optimizam o spektakularnim promenama koje će Srbiju ”uskoro” obasjati suncem sreće, najviše zato samo da se ne bi ništa bitno menjalo na način koji bi ugrozio pozicije onih koji su se mimo rada i zakona enormno obogatili, i praktično vladaju tom upropaštenom i sluđenom zemljom kako njima odgovora, po cenu daljeg propadanja naroda i države. Uostalom, zar o tome nešto ne govori i činjenica da su oni retki koji su pokušali da pokrenu neke ozbiljne reforme, vrlo brzo uklanjani sa vlasti i neslavno završavali, što svedoče primeri i sudbine najpre tzv. socijalističkih liberala predvođenih Markom Nikezićem i Latinkom Perović (1972.g.), pa Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića (1987.g.), zatim tandema Ćosić-Panić (1993.g.), pa slučaj Deda Avrama (1996.g) i na kraju sudbina Zorana Đinđića (2003.g.). Njima će se po svoj prilici uskoro pridružiti i aktuelni reformator Aleksandar Vučić, posle čega će, ako se to dogodi, Srbija zapasti u još veće teškoće od postojećih, s malim izgledima da se, uz ostalo, spreči i njeno dalje teritorijalno osipanje. A svako dalje slabljenje Srbije moglo bi snažno da podstakne neke rivalske nacionalizme koji su usmereni protiv legitimnih prava i interesa Srbije i srpskog naroda.
Pošto je Srbija već navikla da samoj sebi svakojaka čuda priređuje, ko zna šta se sve još može na tom planu izdešavati, pa možda svoj smisao dobiju i stihovi: ”Ko bi rek’o čuda da se dese, i da Vučić reforme donese …” tj. ukoliko kojim slučajem pomenuti Reformator politički preživi i ne odustane od započetog pravca, a potom bude svedok da je na njegovo mesto, za recimo 5-6 godina, kao nastavljač uspešno započetih reformi došao neko drugi, i taj u tome bude njeja još uspešniji … e, to bi već bila sasvim nova i istorijski još nedoživljena situacija u Srbiji. Tako nešto bi bilo od opšte koristi, najviše za nju, a delom i zemlje u njenom okruženju. Tada bi uz ostalo došlo i do stvarnog suočavanja s prošlošću, posle čega bi u toj zemlji agresivni nacionalizam i na unutrašnjem planu bio zauvek pokopan, a Srbija se u potunosti normalizovala i kao takva imala dobre odnose sa svojim susedima.
Kosovo polako ulazi u završni čin svoje pune državnosti, čemu se većina političara i naroda u Srbiji javno suprotstavlja, a potajno priželjkuju da se taj cirkus oko pune međunarodne verifikacije državne samostalnosti za ovu svojevremeno srpsku pokrajinu jednom već okonča, kad već ne može drugačije makar i tako kako su otimači naumili, a Srbija nema načina da se tome suprotstavi. Tu će nekih tenzija po svoj prilici i dalje biti, jer će predvodnici ekstremnih Albanaca i Srba u tome videti mogućnost za sopstveno profitiranje kroz zajedničko bavljenje raznim poslovima iz sive zone delovanja, a pri tom nacionalizam koristiti kao paravan iza kojeg će se navedeni poslovi brže i lakše obavljajti. Vreme će svoje pokazati, ali ako se preostali poslovi koji se tiču uspostavljanja pune normalizacije stanja i (na terenu ostvarenih) dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova obave, bez većih incidenata, na uglavnom miran i civilizovan način, to na kraju može još i dobro ispasti po Srbiju i srpske interese na tim prostorima. Za to vreme u Makedoniji za sada vlada prividan mir. Međutim, dokle se stiglo u fazi rešavanja albanskog pitanja u toj zemlji i na okolnim prostorima, kao i koji se koraci na tom planu tek misle preduzeti, to će tek vreme pokazati, jer je reč o nečemu što će se više razrešavati u odnosima na relaciji SAD-EU-Rusija, ili bolje rečeno kroz njihovo međusobno potkusurivanje, na račun naroda i država sa ovih prostora, nego što će se o tome bilo ko pitati iz zemalja sa ”brdovitog Balkana”, uključujuću tu i same Albance, koji još jedini imaju neku snagu za ekspanzivni nacionalizam.
3. Katolička crkva u Hrvatskoj je bila i ostala glavno leglo ustaškog domoljublja, samo što ono od 1995.g. nema više realnu podlogu za svoje postojanje, već služi ponajpre kao ”batina” s kojom se Crkva preko ”srpskih leđa” najslađe obračunava sa svakom, pa i aktuelnom vlašću, u nameri da i tako sačuva svoj tradicionalno privilegovan položaj u društvu i što više naruši sekularno uređenje u toj zemlji
U Hrvatskoj je specifična situacija sa nacionalizmom. Pošto iz Srbije više ne preti nikakva opasnost od izvoza nacionalizma, pa tako ni od ”agresije sa istoka”, а kako je broj domicilnih Srba sveden na poželjnu cifru ispod 5% u strukturi stanovništva ”Lijepe njihove”, izvesno je da u toj zemlji više ne postoji realna podloga za jačanje manifestovanje nacionalizma. Međutim, činjenica je da u delu njene javnosti (nadajmo se manjem) srbofobija još predstavlja neizlečivu bolest. Najgore je što je dobar deo omladine time prilično inficiran, pa će će utoliko i posledice ove indoktrinacije duže trajati i teže se prevazilaziti. Srbofobija širih razmera je predugo trajala i nije bila prouzrokovana samo realnim spoljnim izazovima, nego je uvek u sebi sadržavala i neke društvene anomalije sa sopstvenog prostora, pri čemu je naročito bitan fenomen uloge Katoličke crkve u Hrvatskoj u ”indoktriniranju pučanstva, a osobito mladeži” hrvatskim nacionalizmom. Bolesna mržnja prema Srbima i svemu što je srpsko, pa tako i jadna ćirilica (koja nije samo srpsko pismo) bila je i jeste bitna stavka u njenom delovanju kroz istoriju na tlu Hrvatske. Prolazili su vekovi i režimi, a menjali se i društveni sistemi, ali je proizvodnja pomenute mržnje ostala konstanta u politici zagrebačkog Kaptola.
Srpski nacionalisti jako insistiraju na tome da je Vatikan smrtni neprijatelj Srbije i srpstva, i da Sveta stolica čvrsto stoji iza svakog oblika hrvatskog nacionalizma na antisrpskoj osnovi, a pogotovu onog koji proizvodi Katolička crkva u Hrvatskoj. Takve teze su preoštre i sa rezervom ih treba prihvatati. Nema uverljivih dokaza da se iz Vatikana nešto mnogo ”štovao” i podržavao hrvatski nacionalizam u vreme socijalizma, počev od maspoka (1967-71), pa do raspada Jugoslavije, od čega treba odvojiti pružanje podrške Hrvatskoj da ima jaku autonomiju u bivšoj nam Otadžini. I sve dok nisu krenula nasilna dešavanja nije se Vatikan nešto mnogo zauzimao za izdvajanje Hrvatske iz Jugoslavije, koja je takva-kakva je bila do koju godinu pred rat odgovarala i nekim širim strateškim planovima katoličanstva verovatno više nego drugih konfesija koje postoje u ovom delu Evrope. A pogotovu se ne može reći da Vatikan podržava hrvatski nacionalizam od 1995.g. To pogotovu važi za odnos prema BiH, na čijoj se celovitosti iz Rima snažno i uporno insistira svih ovih 20-25 godina. Zato će pre biti da se iz redova Katoličke crkve u Hrvatskoj ta pomoć uvek mnogo, mnogo više tražila od svoje centrale nego što su je uspevali dobiti, kao što se uostalom to dešavalo i sa Katoličkom crkvom u drugim delovima sveta odakle su takođe pristizali svakojaki zahtevi političke sadržine, ali se u Vatikanu mnogima nije udovoljavalo. Zato će pre biti da je i pomenuta mržnja više lokalni, tj. balkanski izum, nego da je to deo nečije šire strategije, od koje kao takve niko, pa ni verske zajednice, sa ovih prostora, nema stvarne koristi.
Bilo kako bilo, u Hrvatskoj još ima priličan broj spodoba kod kojih srbofobija do te mere prisutna, da bi im život bez nje bio obesmišljen. I ovako im nije lako, a tek bez toga ne bi znali šta će sami sa sobom. Katolička crkva je u Hrvatskoj više iz svojih uskih interesa nego iskrenog domoljublja – za kojim je u toj kao i svakoj drugoj zemlji normalno da u nekoj meri postoji objektivna potreba – m vekovima podstrekivala patološku mržnju Hrvata prema Srbima i Srbiji, ali je ona to i tada više činila da bi na toj mržnji mogla dobro da profitira, nego zbog realnih hrvatskih nacionalnih interesa. . I sve dok se nakon ”Oluje” i u Dejtonu u jesen 1995.g. situacija na terenu nije raščistila, i priča o domoljublju na antisrpskoj osnovi je imala neko opravdanje. Međutim, aktuelne manifestacije ustašluka, gde se kao sateliti Crkve i HDZ-a javljaju nekakvi stožeri, udruge i navijačke skupine, koje po stadionima urlaju ustaškim pozdravom ”Za dom-spremni” i junače se razbijanjem tabli sa ćiriličnim natpisima, jesu samo potvrda prostote i iskompleksiranosti hrvatskog nacionalizma. Tim svojim ustašoidnim domoljubljem nahuškana rulja zabada prsti u oči normalnom delu stanovništva Hrvatske, toj famoznoj ”šutljivoj većini”, koja u toj zemlji, kao i svuda dobro vidi da se iza svega kriju nečiji uski interesi.
Da iza svega stoji jedna moćna i dobro organizovana institucija, kao što je to Katolička crkva u Hrvatskoj, svima je više nego jasno. Očito je da ona ima nekog interesa i za takvim stvarima kao što ”plemenita misija” reafirmisanja nacizma, za kojim nigde u svetu, kao u nekim usijanim glavama u Hrvatskoj, upravo zato što iza toga stoji Crkva, ne vlada tako velika nostalgija, ako tako nešto kao marginalna pojava uopšte više postoji u Austriji i Nemačkoj. Uostalom, nije tek tako svojevremeno Trećem Rajhu najverniji sluga bila upravo satelitska NDH, koja je zauvek ostala umemorisana u svesti svakog upućenog i iole objektivnog čoveka sa prostora bivše Jugoslavije, nebitno koje je nacionalnosti, kao najnakaznija tvorevina koja je ikada postojala u mahom jadnoj i tegobnoj prošlosti naroda i država sa ovih prostora. I tada je Katolička crkva svojim delovanjem u Hrvatskoj i BiH, naročito u godinama nakon ubistva kralja Aleksandra (1034.g.) dobro pripremila teren za potonji nastup ustaša i nemačkih nacista na ovim prostorima. I na šta sad, posle svega, mogu da liče kojekakvi ”prosvjedi” i urlikanja nego kao manifestacija jasne namere ustašluka da se dokusuri sve što ima obeležja poslednjih ostataka jednog (srpskog) naroda, koji je svojevremenim ustaškim klanjem bio ”načet”, da bi kasnije bio još malo pa sasvim prognan sa tog tla, čemu se najverovatnije i teži ovim aktuelnim ispadima. Tom aktivnošću takvi domoljubi kao da žele pokazati (samo kome?!) da i dalje stoje na ”braniku katoličanstva i zapadne uljudbe”, naspram prostora koji nastanjuju ”necivilizirani balkanski narodi, koji pripadaju barbarskom Bizantu ili islamskom Orijentu, a dio tog nakota se doskitao i do Hrvatske, pa ga se sada treba otarasiti.”
Ako se takve stvari dešavaju u zemlji koja je odnedavno postala punopravna članica EU, kakva se time šalje poruka vlastima, verskim organizacijama, desničarskim strankama, raznim udruženjima i sličnim patriotama, u ostalim državama sa ovih prostora, u kojima se teže živi, i koje vape za članstvom u EU, pored ostalog, i zato da bi se brže rešavale svojih teških balasta iz prošlosti. A ovim što se dešava u Hrvatskoj samo se ohrabruje raznorazni šljam svuda na slične aktivnosti, da se isplati za interese svojih naručilaca iz vladajućih struktura odrađivati svakojake prljave poslove, a sve na štetu preostalog, još uvek (nadajmo se) većinskog dela stanovništva, koje svuda u mnogo čemu sve više oskudeva.
Balkanski nacionalizmi su po svojoj prirodi takvi da se uglavnom svode na manipulisanje svojim, a krvoločnošću prema drugim narodima. Ipak, USTAŠKO DOMOLJUBLJE JE NAJGORI OBLIK BALKANSKOG KRVOLOČNOG NACIONALIZMA I PROVINCIJALIZMA. To je u jednom momentu pokazala istorija, ali to potvrđuju i neka aktuelna dešavanja u Hrvatskoj. Nisu Hrvati ništa bolji ni gori od ostalih naroda sa ovih prostora, ali je nepobitna činjenica da se u jednom istorijski osetljivom momentu (1941-45) hrvatskom ekstremnom nacionalizmu, koji je tada nastupao pod ustaškom lozinkom: ”Za dom-spremni!” ukazala šansa koju je on, zahvaljujući zaštiti koju je imao pod patronatom moćnog nemačkog nacizma, više nego dobro iskoristio da svoje krvoločništvo ispolji u razmerama u kojim ni pre ni posle toga nisu uspeli da se istaknu ostali nacionalizmi sa ovih prostora, ponajpre zato što nisu imali toliko pogodnu priliku za tako nešto, a ne zbog neke svoje nаvodne pitomosti. Blagih i pitomih nacionalizama na ovim prostorima nije bilo, niti ih ima. Do njihovog stvarnog ublažavanja i postepenog svođenja na bezazlen nivo ne može ni doći sve dok u državama sa ovih prostora, uz ostalo ne dođe i do suočavanja sa prošlošću, pre svega kroz širenje svesti u stanovništvu, a anročito mlađim naraštajima u svakoj zemlji, na osnovu konkretnih i uverljivih dokaza o tome, da su ne samo tuđe vlasti i društvene strukture bile krive za ratna dešavanja tokom poslednje decenije prošlog veka, nego da su svemu tome kako-gde doprinele i sopstvene vlasti i uticajni krugovi iz zemalja u kojima se živi. A takođe, da to isto važi i za pitanje odgovornost zbog sukoba i zlodela u ranijim konfliktnim situacijama, naročito za vreme Drugog svetskog rata.
Bez obzira na svoj spoljni status i dosegnite standarde života na unutrašnjem planu, Hrvatska je najtanja u pogledu suočavanja s prošlošću, iako trenutno ima istinski demokratsku i liberalnu vlast. Međutim, problem je što ta vlast ima moćnog i podmuklog protivnika, kakvog vlasti drugih zemalja nemaju, bez obzira na sve teškoće s kojim se suočavaju. Dakle, za aktuelnu i svaku drugu ozbiljnu vlast u Hrvatskoj bio je, jeste do daljeg ostaje veliki problem ispolitizovano delovanje Katoličke crkve, koja kao takva mnogo čime više liči na političku organizaciju nego na zajednicu vernika određene religije. I to je problem koji već vekovima postoji u Hrvatskoj. Kako god je ustaško domoljublje najcrnji oblik balkanskog krvoločništva i provincijalizma, isto tako je klerikalizam Katoličke crkve najperfidniji oblik parazitiranja jedne verske organizacije na račun države i društva. Ovo dvoje, dakle krvoločnišvo i parazitizam se međusobno pothranjuju i dopunjavaju, s tim da je Crkva istinski stožer, preko kojeg se odvija svaka veća nacionalistička aktivnost u Hrvatskoj. Tako je bilo ranije, a tako je i sada, dok kojekakve ”udruge” i navijačke ”skupine”, nastupaju samo kao neposredni izvršioci poverenih poslova. U Hrvatskoj je stanje takvo da crkva a ne ulica regrutuje spodobe koje po stadionima urliču fašističke pozdrave, razbijaju table sa ćiriličnim natpisima i prave razne druge ispade na antisrpskoj osnovi. A sve to za krajnji cilj ima očuvanje privilegovane pozicije za Katoličku crkvu u Hrvatskoj, kojoj upravo spodobe koje sama doji ustaškim domoljubljem dođu samo kao ”batina” s kojom se ona preko ”srpskih leđa” najslađe obračunava sa svakom, pa i aktuelnom vlašću, u nameri da i tako sačuva svoj tradicionalno privilegovan položaj u društvu i što više naruši sekularno uređenje u toj zemlji.
Inače, ni organizacije ostalih jačih konfesija sa ovih prostora, nisu ništa bolje, što se pre svega odnosi na SPC i IVZ, samo što one iz određenih razloga nemaju ni približno privilegovanu poziciju u svojim državama kao Katolička crkva u Hrvatskoj. Bez obzira na svu demagogiju kojom se služe, nijedna od njih nije tako dobro organizovana kao Katolička crkva, da od države i sa drugih strana zna za sebe toliko mnogo ”izvućii”, kroz zloupotrebu etničko-verskih osećanja svojih podanika, a ujedno prikriti mnoge mutne i prljave poslove kojima se, inače, deo sveštenstva, uleme i službenog osoblja u svima njima poprilično bave. Samo što takvi u katoličkom sveštenstvu to rade tiho, uglađeno i obazrivo, dok su pravoslavni popovi i vladike, kao i muslimanske hodže i imami, koji su skloni materijalizmu i hedonizmu, oduvek najčešće nastupali kao raspojasani veseljaci ili čudnovati zanesenjaci.
Katolička je crkva u Hrvatskoj posle proterivanja Srba sa tih prostora u očiglednom strahu da Hrvatima ta institucija više nizašta ”veliko” ne treba, pa iz razloga što se boji da neće moći više da ”uzima” od države i društva kao što je to ranije činila, nastoji da i dalje podstrekiva nacionalizam, da bi i tako sačuvala svoj uticaj u narodu i brojne privilegije u toj zemlji. Ona i dalje podgreva nacionalizam na antisrpskoj osnovi uprkos činjenici da Hrvati od 1995.g. za tako nešto više nemaju podlogu u objektivnim oklnostima, s obzirom da činjenicu da je svojevremeno i srpska strana doprinosila teškim nesporazumama i sukobima u srpsko-hrvatskim odnosima. Ako ćemo iskreno, Crkva je u Hrvatskoj i ranije imala samo delimično pokriće za svoj nacionalizam, jer su za svoejvremene poremećaje u srpsko-hrvatskim odnosima (osim za ono što se dešavalo u razdoblju 1941-45) preovlađujući deo krivice snosili i sami lokalni Srbi, a naročito režimi iz Beograda, i to, svi odreda od 1918. do 1995.g. Iz zvaničnog Beograda se do tada uvek više mislilo kako što više iskoristiti Srbe u Hrvatskoj i BiH za svoje potrebe, nego što im se pružala stvarna pomoć da opstanu na tim prostorima. Uostalom, kako su ”pomagani” tako su i opstali, naročito u Hrvatskoj!?
U ovoj priči, jedino se ”ne vidi” čime su to Hrvati sebe usrećili time što su Srbi masovno proterani sa tih prostora, gde su pred poslednji rat ionako već bili prepolovljeni u odnosu na vreme kada je 1918.g. nastala zajednička država. Naime, Srbi su tada u Hrvatskoj činili blizu 30% njenog stanovništva, a 1991.g. već upola manje, da bi se sada sveli na 3-4% uglavnom staračke populacije. Dakle, došlo se dotle da će Crkva u Hrvata, ako žele da sačuva svoje privilegije, i na terenu dobije rat protiv sekularne države jednom možda morati odnekud ponovo da uvoze Srbe, da bi činili do 5% stanovništva ”Lijepe njihove”. Samo se ne zna gde bi ih to mogla naći, kad je Srbima sem par enklava u Srbiji i Republici Srpskoj sve ostalo polupusta zemlja. A da je i na ”našoj strani” situacija zagustila valjda nešto govore i namere Čuvara Srpstva, da se u Srbiju i Republiku Srpsku uskoro, po mogućstvu pre predstojećih izbora u BiH, da bi se i to koristilo kao adut kod birača, ”dopreme” određeni kontigenti ruskih kozaka. ”Ozbiljne procene” govore da bi se time ojačao srpsko-pravoslavni odbrambeni štit, ali i poboljšala krvna slika Nas i naših ”neprijatelja” koji budu imali sreće da stupe u ”bliski kontakt” sa ruskim kozacima. Pa ako se u celu ovu priču iz sličnih motiva, u ime zaštite i daljeg širenja islama, na ove prostore ”uvezu” i jaki kontigenti Arapa, onda će se tek Katolička crkva u Hrvatskoj naći na ”teškim mukama”, čime i u ime čega dalje podstrekivati ekstremni nacionalizam kod Hrvata.
Ako u jednoj državi kao što je Hrvatska, koja je uz ostalo odskora i punopravna članica EU, vidimo kakav sve brlog i bedu imaju u društvu, sportu, politici i uopšte na duhovnom planu, pitanje je treba li se onda čuditi što je u BiH i ostalim zemljama u jugoistočnom smeru, stanje takvo kakvo jeste. Šta onda očekivati od ostalih nacionalizama nego nastavak njihovih međusobnih preganjanja, naročito u BiH, ali i ostalim zemljama iz okruženja. Ovo tim što nijedna od tih 5-6 država neće u najboljem slučaju u narednih bar još 10 godina ući u EU. Ipak, u odnosu na sve te zemlje Hrvatska ima nešto jaču ekonomiju i bolje uređen unutrašnji sistem života, a i neuporedivo bolju poziciju na spoljnom planu, tako da se njene vlasti, samo ako to hoće, mogu izboriti s trenutnim nacionalizmom, a pre svega podrezati krila Katoličkoj crkvi. To je vrlo izvodljivo, pogotovu sada, kada je suprotna (srpska) strana u toj zemlji toliko onemoćala i preplašena da nije sposobna ni za kakve protivreakcije, čak ni one u zaštiti svojih elementarnih prava, a kamoli za neke agresivne nastupe. Jednostavno, Srbima je u Hrvatskoj za sva vremena ”odzvonilo”, pa im posle svega jedino preostaje da očekuju pomoć od pritiska međunarodne diplomatije na hrvatske vlasti, i milostinje koju im udeli ta ista vlast, za čiji se vrh ne može reći da vodi nacionalističku politiku, ali je evidentno da dosta taktizira i balansira. Vlast je izgleda zbog osetljive situacije u zemlji do daljnjeg prinuđena da toleriše podmuklost, demagogiju i ispolitizovano delovanje Katoličke crkve, koja će se i dalje služiti svim sredstvima da bi sačuvala svoje pozicije i uticaj u društvu, a to znači najviše preko klerikalizma i nacionalizma na antisrpskoj osnovi. I to će trajati sve dotle dok Hrvatska ne postane istinski jaka i u praksi dobro organizovana sekulaarna država. Tek tada bi, što je takođe jedna od otvorenih opcija, pošto je ionako već članica EU, i u mnogo čemu ispred ostalih zemalja sa ovih prostora, ”Lijepa njihova” svima njima mogla da posluži kao svojevrsni vodič i primer na koji će se u nekim stvarima ugledati.
04. XII 2013.g. Zoran Kovačević