ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА ГЛИШИЋ МИЛАНА
(прво јавно објављивање)
УСТАШКА ДИВЉАЊА И УБИЈАЊА СРПСКОГ НАРОДА ПО СЕЛИМА ИЗМЕЂУ БОСАНСКЕ КРУПЕ И БИХАЋА
Десетак дана прије подизања устанка, усташе су дошле у село Грмуша (које граничи са Великим Радићем), на унској страни, позову кнеза села и пољочувара. Додијеле им задатак да сакупе људе,који ће ићи на неки рад и скрену пажњу да ће онај ко се не одазове бити строго кажњен. Сеоски старјешина-кнез и пољак зађу по селу сакупљати људе и скупе 210. људи. Усташе све те људе попишу, затим их наоружани пушкама, поведу до дрвеног Острожачког моста. Како су људи пристизали ближе мосту,усташе су их везале и на мосту убијале, а неке прије тога мучили. При томе су да би све остале што јаче заплашили, прво повели Ђуру Русовића, једног огромног, стаситог човјека, правог горостаса. Ђуро је био препознатљив по великим брковима, а и по томе што је на народним црквеним зборовима био обучен у стару босанску одуру, из тог краја, са украсима од сребрних тока и сви су се загледали у ту праву човјечију громаду. Њега су усташе довеле свезаног, на мост, њих неколико га држали док су му двојица чупала бркове и откидали кожу с лица. Затим су му ископали очи и измрцвареног убацили у Уну.Тако су наставили убијати народ,који је био у колони и који се просто скаменио, док су усташе убуијајући оргијале. Један од тих Грмушана,који је био у зачељу те колоне несрећника,кад је видио шта се дешава и да су усташе на превару довеле народ и масовно убијају људе, успио је под јауцима и плачем народа, неопажено побјећи и спасити своју главу. Кренуо је у село да алармира народ и обавијести шта се дешава на Острожачком мосту. При томе је на путу срео извјесног Дојчина, такође из Грмуше и испричао како усташе кољу народ, како су мучили и убили Ђуру Русовића, те му скренуо пажњу да ни за живу главу не иде доље до моста. Међутим, овај му није вјеровао, већ му рекао;- Идем да се јавим, шта ће бити нека буде, куд сви други, туд и ја. Отишао је и усташе су га убиле.Тако су из села Грмуша, тај дан, за само неколико сати усташе побиле 210. људи, све сами Срби.
Дана 26. јула 1941г,, из с. Велики Радић отишло је у Бос.Крупу, на пијачни дан, 12. људи,који се никада више нису вратили. То су били: Бероња-Алексић Миле, Митровић Никола, Ковачевић Никола, Бранко Васић,Јеличић Гавре Тодор, Јеличић Јовчић Божо, Јеличић Божо, син Стеве, Бероња Пепин Ђуро, Бероња Ђуро звани Грк, Ковачевић Илија-Јошин, Зобеница Ђуро, Новаковић Марко и Делић Ђуро. Сутрадан ујутро, пробуде мајка и баба Јеличић Милана, сина Стеве и унука Божиног и пошаљу га да однесе храну оцу и дједу, мислећи да су ови заноћили у Крупој.Чим је стигао у Крупу, усташе су га ухватиле и прво питале, да ли је служио војску и гдје је пошао. Рекао им је да тражи ђеда и оца и показао храну,коју им је понио.Узели су му то из руку, изударали га кундацима и довели у Дом културе, гдје је било пуно доведеног народа. При уласку њега је ђед Божо примјетио и узвикунуо:- Бјежи синко, ако икако можеш, од нас нема ништа. Усташе су то чуле, узеле га и ставили му око врата неку таблицу, са бројем 1. Цијелу ноћ су тукли њега и све доводене и ујутро рано, све их повеле на стрељање, на мјесту гдје се Крушница улијева у Уну. Како су се приближавали том дијелу Крупе, неко из зачеља колоне или од грађана Крупе је повикао:- Народе бјеж те, бићете побијени ! Народ је почео бјежати на све стране и Миле је , онако млади вижљаст, појурио преко старе пијаце- житне, па у поље и барама до потока звани Шујиновац. А, онда је стигао у Радић, а да за ђеда и оца се ништа није могло сазнати. Међутим, на жалост Мили многи људи у селу нису вјеровали и говорили:- Откуд да туку и убијају честите људе,који никоме ништа нису скривили и слично...!
На десетак дана прије устанка, усташе су изашле из Бос.Крупе и стигли у Вучијак, засеок села Врањска, те кренули купити народ и одводити у крупски Дом културе, као и из других села крупске општине. Хтјели су да похапсе браћу Огњеновиће: Дану, Душана,Богдана и Стојана. Међутим,један од браће Дане се снашао, узео карабин из спремишта и убио усташког наредника Петриновића, што је усташе уплашило па су побјегле назад у Крупу. Сви млади Огњеновићи су одмах побјегли у Грмеч у шуму, а старији напустиули кућу и склонили се у селу Мосура-Врањска, па даље у Грмеч. Браћа Огњеновићи су запосјели положај уз цесту Бос.Крупа-Бос Петровац и након неколико дана, из засједе убиули два усташка коњаника и повуку се у шуму. Чуло се за те нападе Огњеновића на усташе и убијање наредника Петриновића, па је међу народом завладао став да се више нема шта чекати, већ да се диже устанак.
ЗЛОЧИН УСТАША У ПРИТОЧКОЈ ЦРКВИ
Такође, када су усташе купиле и одводиле народ у Бос.Крупу и убијале га, то исто су радиле и усташе у Бихаћу. Као што су то урадиле у Грмуши, у селу Притока код Бихаћа похапсили су 120. људи и све их затворили у православну цркву у Притоци. Ту су их мучили, пребијали, а онда одводили и убијали на Лукама, према Ведром пољу и Бихаћу. Од тог броја српског народа, ипак су се два човјека успјела спасити и то крајњом присебношћу. Када су дотјеривали народ у Цркву, Петрић Лазо и Ђерић Којо су се успјели неопажено попети на звоник цркве и ту чекати своју судбину. Усташе их нију примјетиле и када су сав народ извели из цркве и удаљили се, њих двојица су полако сишли са звоника и спасили своје живота. Зна се да је поред њих из Притоке остало живо још 4. човјека, неколико омладинаца,нешто мало жена и дјевојака, поред оних који су се у то вријеме затекли у заробљеништву или у некој од страних земаља.
- следећи наставак
ОТИМАЊЕ ОД УСТАША И СПАШАВАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА ОД СТРЕЉАЊА НА ЦРНОМ ЈЕЗЕРУ,КОД БОС.КРУПЕ
